Madlin Miler

Možda se zato moliocima ne smeju postavljati pitanja. Koliko bi nas dobilo oprost kad bi se znalo šta odista nosimo u srcu?

U sobi postade svetlije, i uđe otac.

„Postoji valjda neki način da je sprečim“, reče. „Nekakvo oružje možda.“

To mi je bila veoma draga osobina kod njega: uvek se bori da dobije ma kakve izglede.

Zajedno sa ocem je pobegao s Krita pomoću para krila načinjenog od perja i voska.

Bitke su rastrzale nebesa: sam vazduh je goreo, a bogovi su noktima kidali meso jedni drugima s kostiju. Zemlju natopiše uzavreli potoci krvi, tako silne da su retki cvetovi izbili tamo gde se prosula

.
Prošli su vekovi. Zemljine rane su se zacelile i mir je istrajao. Ipak, bogovi ostaju zlopamtila onoliko dugo koliko im traju krv i meso, a to znači doveka

čitav život mi se sastojao od pomrčine i dubina, ali ja sama nisam deo te mračne vode. Ja sam stvorenje u njoj.

Svakog časka koji je provodio sa mnom, osećala sam kako mi nešto zastaje u grlu, a to je bila moja ljubav prema njemu, ponekad tolika da nisam mogla progovoriti.

utrnuli i sva snaga mu se pretvorila u dim. Nisam imala prava da ga svojatam, znala sam to. Ipak, u usamljeničkom životu, u pojedinim retkim trenucima neka duša porine u blizini tvoje sopstvene, kao što zvezde jednom godišnje ovlaš dodirnu zemlju. Za mene, on je bio takvo sazvežđe.

moraš razumeti ljude ako hoćeš nad njima da vladaš.“