Madlin Miler

Zajedno sa ocem je pobegao s Krita pomoću para krila načinjenog od perja i voska.

Bitke su rastrzale nebesa: sam vazduh je goreo, a bogovi su noktima kidali meso jedni drugima s kostiju. Zemlju natopiše uzavreli potoci krvi, tako silne da su retki cvetovi izbili tamo gde se prosula

.
Prošli su vekovi. Zemljine rane su se zacelile i mir je istrajao. Ipak, bogovi ostaju zlopamtila onoliko dugo koliko im traju krv i meso, a to znači doveka

čitav život mi se sastojao od pomrčine i dubina, ali ja sama nisam deo te mračne vode. Ja sam stvorenje u njoj.

Svakog časka koji je provodio sa mnom, osećala sam kako mi nešto zastaje u grlu, a to je bila moja ljubav prema njemu, ponekad tolika da nisam mogla progovoriti.

utrnuli i sva snaga mu se pretvorila u dim. Nisam imala prava da ga svojatam, znala sam to. Ipak, u usamljeničkom životu, u pojedinim retkim trenucima neka duša porine u blizini tvoje sopstvene, kao što zvezde jednom godišnje ovlaš dodirnu zemlju. Za mene, on je bio takvo sazvežđe.

Ispod uglađene, poznate površine vreba nešto drugo, što samo čeka da rascepi svet nadvoje.

„To nije isto“, kaza on. „’Ništa’ je praznina, dok vazduh ispunjava sve ostalo. On je dah, život, duh, reči koje izgovaramo.“

Stekli su bore na licima, ali ne i mudrost.

Oči su joj vlažne ali nečitljive, okrenute unutra, sopstvenim mislima.