Dejan Tiago-Stanković

„Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim kojega ne bi mogla voleti ili poželeti…“

Bolje živ kukavica, nego mrtav heroj.

Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva

Dakle, u aprilu, kad se tamo zaratilo, niko od njegovih se nije zadesio u Beogradu. On je bio ovde, stariji brat Ivo bio je mobilisan kao lekar i nalazio se na albanskoj granici. Posle kapitulacije, umesto da se preda, Ivo se presvukao u civilno odelo i prepešačio pola brdovitog Balkana dok nije stigao kući.

Žao mi je. Ja pozajmljujem samo onoliko sam spreman da oprostim.

Svako zna da se u ratu gine, ali kad stradalnike lično poznaješ, kada to bude neko iz tvog, po prirodi stvari zaštićenog kruga ljudi, i kad bez ikakve objašnjive krivice strada, tek tad shvatiš da na tu nesreću niko nije imun i od toga te prođu žmarci iskonskog straha.

Imigranti su takvi, prijatelj u tuđini vredi više od rođaka kod kuće.

Ja sam toliko star da se sećam samo onog što sam izmislio.

Oni su veća sirotinja i od nas. Vojska im je naoružana polovnim nemačkim oružjem a avijacija zastarela. Nisu naučeni na rat. A predsednik vlade, Salazar, to vam je jedan bistar opismenjen seljak, kao naš predsedik vlade Cvetković, samo naočitiji i s boljim manirima, pa je još ljigaviji. Škrt je i konzervativan, a zemlju drži, sam-samcat, domaćinski, ko bakalin radnju. Sve zna i za sve se pita. Teško je od njega, lukavoga, izvući vajdu. A i da nije, šta bi uopšte i mogao da nam pomogne?

Pitam ih šta sanjaju... Šta vi sanjate?