Ivan Tokin

Nemoj da pozajmljuješ pare, ni od koga. Nemoj da kukaš, nikome.

Reke često to rade, prave se da idu odavde onamo, a u stvari idu odande ovamo, i nemaš pojma šta je stvarno, dok ne uđeš u reku, pustiš se, i vidiš gde te nosi.

Kad tako veliko srce plače, to kao da nekako zgusne prostor, pa se teško krećeš, teško mrdaš telo, kao da sve oko tebe nije vazduh, nego njegove guste suze.

Lepo je kad se živi. Lepo je kad je teško. Lako je sumnjivo. Lako je magla. Lako je samo vrh ledenog brega. Lako je tri centimetra cveta iznad deset metara korenovog sistema. Lako je za turiste u rođenim životima.

Sećam se trenutka kad sam osetio da imam srce i odmah sam shvatio da je svet moj.

Bilo je samo nekog zanosa, neke ljubavi koja kao da potiče iz davnih vremena, kao da smo se nekad ranije sreli, nekad proživeli nešto veliko, razumeli se kao sunce i mesec, bili, na primer, majka i sin, ili neki zabranjeni ljubavnici, tako smo se gledali i tako smo se osećali.

Nije mi jasno zašto bih se kretao brže nego što telo može da me nosi, ili da nosi samo sebe, ili moju dušu, što sam sve zajedno valjda ja.

Najveća brzina koju postižeš telom usklađena je s najvećom brzinom kojom si sposoban da se prilagođavaš promenama.

Znam taj pogled, znam taj izraz bez izraza, samo ne znam kuda ta pitanja idu, i da li tamo kuda idu neko na njih odgovara.

Ljudi su jedno, a psi su drugo.