Свиђа ми се како се јава преплиће са сновима и тиме наглашава двострука природа песника. Лепо су приказани породични односи, љубав и поштовање, у породици Миљковић. Ово је ипак измаштана прича и не треба очекивати прецизну документарну прозу. Крај је на мене оставио највећи утисак и подстакао ме да поново читам Миљковићеве песме.
Може боље, није лопе