Stefan Tićmi

Kada sam se vratila kući, zabrinuti otac me je čekao baš na mestu gde sam proveravala da li je sve u redu. Očevi izgleda uvek čekaju na mestima gde smo ih napustili.

Inače, ovu sam knjigu napisao za nedelju dana, a krčkala se u meni godinama; lupao sam po pisaćoj mašini kao sumanut.

U mraku mog sveta, ti jedina svetliš.“

Meni godine nisu teret jer ih nemam. Inače bi bilo drugačije.

„To nije lepo. Ja sam Akiko i ne verujem u na-zive, u granice i podele

Hej, kao da je bitno, Akiko. Nauči da živiš jed-nostavno ili jednostavno – živi. Nema druge.

A ja, Marselo, između dve (o)sobe.
Oduvek u to neko Između.
U rascepu.

Akiko pati kao i sve žene:
tiho, kao kiša koja se nećka

Sve knjige se obično završavaju tačkom.

Ova neobična knjiga njome počinje.

Čitaoče, dodirni je. Mislim na tačku.

Je l’ jesi?

Jesi.

Hvala.

Eto, to je naša dodirna tačka.

„Ali“, nastavljao bi otac, „u životu ti nisu po-trebni rimski brojevi da bi pronašla svoje mesto. Ti si vosak, ne pozornica. Ti si vosak, ne zavesa. Ti si vosak, ne daska. Ti si vosak, ne dramska radnja. U tebi, Akiko, dete moje, u tebi raste uže. Oko tebe je mrak, a ti si vosak. Gaji to uže u sebi kao zelenu lijanu, kao mir, kao nešto potpuno sveto i kada iznikne, bićeš sveća. Oko tebe je mrak