Stefan Tićmi

Kada sam se vratila kući, zabrinuti otac me je čekao baš na mestu gde sam proveravala da li je sve u redu. Očevi izgleda uvek čekaju na mestima gde smo ih napustili.

Inače, ovu sam knjigu napisao za nedelju dana, a krčkala se u meni godinama; lupao sam po pisaćoj mašini kao sumanut.

U mraku mog sveta, ti jedina svetliš.“

Sve knjige se obično završavaju tačkom.

Ova neobična knjiga njome počinje.

Čitaoče, dodirni je. Mislim na tačku.

Je l’ jesi?

Jesi.

Hvala.

Eto, to je naša dodirna tačka.

Imam pegice i koža mi miriše na staru hartiju.
Često sam usamljena.
Kada sam bila mala, otac mi je stalno govorio: „Akiko, dete moje, uči slova da bi mogla da se objasniš sebi naglas. Brojeve nemoj, u stvari, na-uči samo rimske brojeve.“
Onda bi zastao, uvukao dim u svoja pluća, is-pustio dim, zatim nastavio: „Nauči rimske bro-jeve samo da bi mogla da pronađeš svoj red u pozorištu, da pronađeš svoje mesto.“

Ali“, nastavljao bi otac, „u životu ti nisu po-trebni rimski brojevi da bi pronašla svoje mesto. Ti si vosak, ne pozornica. Ti si vosak, ne zavesa. Ti si vosak, ne daska. Ti si vosak, ne dramska radnja. U tebi, Akiko, dete moje, u tebi raste uže. Oko tebe je mrak, a ti si vosak. Gaji to uže u sebi kao zelenu lijanu, kao mir, kao nešto potpuno sveto i kada iznikne, bićeš sveća. Oko tebe je mrak.“

Ljubav je kao klima u tatinim kolima kada dođe zima: upali on grejanje, ali se kola zagreju tek is-pred škole; kad izađem, tek tada u njima bude to-plo. Ljubav je kao klima u tatinim kolima – treba da ugreje, da, ali kada ti je to zaista potrebno.
Ljubav je beskrajna
potraga za toplinom.4

Draga Akiko, obično tako biva,
kada si mali, prvo zavoliš dinosauruse, zatim ljude,
pa se posle sve prokrene kada shvatiš
da su ljudi
u stvari izumrla vrsta .“