Haled Hoseini

Pu­stinj­ski ko­rov ži­vi da­lje, ali pro­leć­ni cvet cve­ta pa ve­ne

Na ovom sve­tu ima lo­ših lju­di, i po­ne­kad lo­ši lju­di osta­ju lo­ši. Po­ne­kad mo­raš da im se su­prot­sta­viš.

– uvek mno­go vi­še bo­li ima­ti pa iz­gu­bi­ti, ne­go uop­šte ne­ma­ti

Ka­da ubi­ješ čo­ve­ka, kra­deš ži­vot“, re­kao je Ba­ba. „Kra­deš pra­vo nje­go­ve že­ne na mu­ža, oti­maš nje­go­voj de­ci oca. Ka­da sla­žeš, kra­deš ne­či­je pra­vo na isti­nu. Ka­da va­raš, kra­deš pra­vo na prav­du. Shva­taš?

Kao što igla kom­pa­sa po­ka­zu­je na se­ver, mu­škar­čev prst, kad op­tu­žu­je, uvek na­đe ne­ku že­nu. Uvek. Do­bro to upam­ti, Ma­ri­jam.“

Na­na je re­kla: „Upam­ti to sa­da, i upam­ti do­bro. Kao što igla kom­pa­sa po­ka­zu­je na se­ver, mu­škar­čev prst, kad op­tu­žu­je, uvek na­đe ne­ku že­nu. Uvek. Do­bro to upam­ti, Ma­ri­jam.“

Tu budućnost nije bila bitna. A prošlost je sadržala samo ovu mudrost: ljubav je opasna greška, a njen saučesnik nada varljiva je iluzija.

Slomljenog srca, uzeo je u naručje najmlađeg sina, a Kais, koji je imao slepo poverenje u oca, radosno ga je zagrlio.

„Da bi postojala hrabrost, mora postojati nešto što se može izgubiti. Ja sam ovamo došao jer nemam više ništa da izgubim.“

Da li shvataš, Abdulah, kako je to bio milosrdan čin? Da je napitak izbrisao sve te uspomene? To je bila baba Ajubova nagrada što je prošao drugi divov ispit.