Vanja Bulić

Pravi diplomata. Čak i kad je ćutao, njegovo lice je lagalo

bi rekao Brana Crnčević: „Kad neko ne zna za šalu, treba ga ozbiljno zajebavati.“

Na pitanje šta je na Svetoj gori najveće bogatstvo u materijalnom smislu, dobio je odgovor: „Kap vode kad zatreba

– Moja ćerka je dozvolila da pozovem koga hoću, ali je zabranila narodnjake na svadbi. Dok su se oni džilitali i zavijali na engleskom, mi matorci smo sedeli za stolom, a većina je ugurala parčiće salvete u uši da ne bi ogluveli.

Prva rečenica njegovog romana Una glasi: „Kad sam je video, stao mi je sat.“ U zrelim godinama nije nosio sat. Zbog straha od stresa.

Oni računaju u vekovima, a planiraju za večnost i to neizbežno čini njihovu politiku nedokučivom, zbunjujućom i, ponekad, prekorevajućom za praktične i vremenom i svetom uslovljene umove…“

Podseti se kako se patrijarh Gavrilo Dožić otvoreno suprotstavio kralju Aleksandru I Karađorđeviću kada je hteo da na Jezerskom vrhu, umesto kapele građene po Njegoševoj želji, podigne mauzolej po zamisli Ivana Meštrovića. Poručio je kralju da će pravdu tražiti na međunarodnim sudovima, a pre toga će skinuti mantiju i svima objasniti zašto je to uradio. Na svečanom otvaranju i osveštenju obnovljene kapele, 1925. godine, bio je i kralj Aleksandar. Sačekao ga je Gavrilo Dožić, tada mitropolit crnogorsko-primorski, i naredio: „Na koljena, Vaše visočanstvo! Vi se nalazite na krovu otadžbine.“

Vasilije Ostroški, graditelj ovog nestvarnog zdanja, rođen je u selu Mrkonjići, u Hercegovini; prezivao se Jovanović. Zamonašio se u manastiru Tvrdoš. Ostalo je zapisano da je u Tvrdošu svoje vernike „utvrđivao u pravoslavlju, čuvajući ih od turske svireposti i latinskog lukavstva“. Kada su Turci razorili Tvrdoš, prešao je u stari manastir Ostrog. Nastavio je da živi monaškim životom i dograđuje manastir.

Bluz opisuje sukob između prava na sreću i nemogućnosti da se to pravo ostvari, zatim nudi mogućnost rešenja i na kraju čovek shvati da mora sam da reši nevolju koja ga je pritisla.

Boraveći u Crnoj Gori, Bernard Šo je rekao da na svojim putovanjima nije video ništa ni približno lepo kao što je ulazak Rijeke Crnojevića u Skadarsko jezero, nekada zvano Skadarsko blato. To je izjavio, a nije se usudio da neverovatnu sliku i opiše, svestan da maštovitost literature ne može nadmašiti maštovitost prirode. Rijeka Crnojevića izbija iz Obodske pećine, kreće prema istoku i već nakon tri i po kilometra skreće na sever praveći polukrug oko kamene planine, i potom jezdi jugoistočno ka jezeru. Ova čudesna reka je duga trinaest kilometara i plovna je već posle prvog kilometra jer izvire kao neverovatno snažno vrelo.