Henri Džejms

naizgled ograničava u društvu. Prototip ovih žena je sentimentalna junakinja, izdanak Pamele Samjuela Ričardsona (1689–1761) i Marije Lorensa Sterna (1713–1768), koja je podstakla Hotornovu napomenu o „gomili žena piskarala“, čime je dodatno osvetljena slika društvenog položaja žene u američkoj kulturi

Svaki od ženskih satelita u romanu funkcioniše kao model za Izabel, neka vrsta ljudskog lakmus papira koji joj dozvoljava da ispita koliko daleko žena može da ide

Džejms ju je često koristio da istraži suprotnu, ili „nisku“ stranu različitih međusobno povezanih hijerarhija: tradicionalna ženskost / nova žena, prefinjenost / vulgarnost, nasleđeno bogatstvo / zarađeni novac, visoka kultura / masovna kultura. Henrijeta Stakpol nije dama koja pozira za portrete, već „dama iz novina“, i kao takva predstavlja nadolazeći i stoga nestabilan oblik ženskosti i klasnog identiteta koji je Džejms, poredeći njen lik s likom Izabel, mogao najbolje da uhvati u antitetičkoj formi slikarski portret – pokretna fotografija.

Kao majstor uverljivog psihološkog realizma, Džejms nas vodi nekoliko puta na mesta kojima junakinja nema pristup, i upravo u tim odlomcima počinjemo da se za nju sve više plašimo budući da joj o sudbini odlučuju drugi iza leđa.

Njeno konačno prihvatanje represivnog stanja zasnovano je na osećaju da žena preuzima javnu odgovornost prema bračnoj instituciji kada postane supruga

Upravo ovaj poslednji muškarac utiče na Izabelin život tako što ubedi oca da joj ostavi zamašnu sumu novca kako bi ušla u krug bogatih, odnosno onih „koji mogu da ostvare sve ono što u mašti žele da postignu.“

– Da, to je nezgodna strana ugodnosti – reče lord Vorberton. – Primećujemo samo kad nam nije ugodno.

Živeti kao što je on sad živeo bilo je kao čitanje dobre knjige u rđavom prevodu – slabo zadovoljstvo za mladog čoveka koji je osećao da bi mogao da bude odličan lingvist…

Međutim, njegova vedrina bila je samo miris divljeg cveća koje je počelo da niče u ruševini njegovog organizma

Kod nje je bilo čudno to što nije bilo razumljive veze između njenih utisaka i njenih postupaka. Kaspar Gudvud nikad nije odgovarao njenoj ideji o idealnom čoveku i ona je verovala da je to ono što je čini tako kritičnom prema njemu. Međutim, kad je lord Vorberton – koji ne samo što je odgovarao toj ideji već ju je i premašao – zatražio njenu ruku, ona se nije osećala zadovoljnom. Čudno, zaista