Jesper Jul

četiri oslonca koji su važni za blagostanje porodice i koji deci pomažu da razviju zdrav osećaj sopstvene vrednosti: ravnopravno dostojanstvo, integritet, autentičnost i odgovornost.

Pravila tržišta i njegova (nepostojeća) slika čoveka, nisu, međutim, prikladni kao vrednosna osnova za porodicu, mada u sve većoj meri utiču i na našu predstavu o privatnom prostoru. Mogućnost da zasnuju partnerski odnos ili porodicu za mnoge mlade ljude zavisi od sposobnosti da sebe prodaju na tržištu – bilo u diskoteci, na internetu, ili na drugim mestima na kojima osobe u potrazi za partnerom isprobavaju svoju tržišnu vrednost.

Često previđamo potrebu drugih da im se ukaže neka pomoć, mada mislimo da uzajamna pomoć predstavlja jednu od ključnih funkcija unutar porodice. Da to nije slučaj, mogli bismo se zadovoljiti zlatnim pravilom iz Biblije: „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“. To jest: „Postupaj prema drugima onako kako bi voleo da postupaju prema tebi“. Već generacijama problem leži u tome što većina ljudi duboko iznutra ne voli sebe i loše se ponaša prema sebi. Iskustvo mi govori da to nema nikakve veze s lenjošću ili nezrelošću pojedinca, već s nekom vrstom kolektivne nezrelosti – naš psihološki i društveni razvoj izgleda ne može da održi korak s razvojem sveta.

U vreme kad sklapamo čvrsta partnerstva, ili zasnivamo porodice, većina nas je nezrela. Ovo nezrela ne treba shvatiti u smislu „detinjasta“, ili kao kritiku, već kao konstataciju da sebe i dalje ne poznajemo dovoljno i da imamo nedovoljan uvid u oba oblika svog ponašanja – i konstruktivno i autodestruktivno.

U odnosu ravnopravnog dostojanstva želje, stavovi i potrebe oba partnera shvataju se jednako ozbiljno i ne zanemaruju se uz ukazivanje na njegov pol, uzrast ili hendikepiranost. Ravnopravno dostojanstvo time odgovara osnovnoj potrebi svih ljudi da budu viđeni, da ih čuju i shvate ozbiljno, kao osobe i pojedince.

Ako dvoje ljudi uđe u ljubavnu vezu, ta veza je njihovo zajedničko „dete“, i ako vrednosti koje su im najvažnije u njemu nisu vidljive, svaki pokušaj da ih prenesu na njihovu decu biće samo uzaludan trud.

U ličnom dijalogu strane govore polazeći od sebe i pozivajući se na svoja stanovišta.

Svađa nastaje kad partneri ne govore za sebe, već o onom drugom, a uvek se završava time da je neko pobednik, a drugi gubitnik.

Uvek je opasno od svog deteta načiniti neku vrstu „projekta“, jer to negira detetovu individualnost, a time i njegovo ravnopravno dostojanstvo. U ovom slučaju se može reći da se radi o poduhvatu koji je zajednički svim roditeljima, naime da se detetu pruži bolje detinjstvo od onog koje su sami imali. To je lepa i često neophodna ambicija, ali pritom se prečesto iz vida gube detetove potrebe, granice i ciljevi.

Kao roditelji moramo pokušati da potisnemo svoj egoizam, što znači svoju jednostranu usredsređenost na pitanje da li smo dobri roditelji. Nasuprot tome, moramo shvatiti da mi i deca jedni drugima uzajamno nešto poklanjamo.