Ana Nort

bio sam u onom neobičnom raspoloženju u koje čovek obično upadne kasno noću, kada mu se čini da svet nije stvaran i da njegovi postupci stoga ne mogu imati stvarne posledice.

„Neko mi je jednom rekao da bismo u glavama pasa, kada bi nam pošlo za rukom da im pročitamo misli, verovatno pronašli samo mirise. Veoma dugo sam verovala da bi ti moje misli, kada bi mogao da ih vidiš, možda izgledale kao moji filmovi, ali više ne mislim tako.“

„Jesi li znao da nisam progovorila do treće godine života?“

„Nisam to znao“, rekoh.

„Naučila sam da govorim kad si se ti rodio“, reče. „Pre toga nisam osećala potrebu za tim.“

Pa, umela je da prozre druge, znate. To se vidi iz njenih filmova. Umela je da pronikne u suštinu ljudskog ponašanja, a kada imate tu sposobnost, teško da ćete želeti da se duže zadržite na ovom svetu.“

Zamislite samo“, nastavi ona. „Sposobnost direktnog uvida u suštinu stvari – to pre ili kasnije mora postati neizdrživo.“

Možda je mislila da će film imati šansu za uspeh samo ako ona bude mrtva i odlučila da je vredan žrtve. To je ono što me najviše muči – da je za nju to bio samo još jedan umetnički izbor.“

Cela moja porodica veruje u duhove, a moja baka je govorila da se u njih ne pretvaraju samo loši ljudi već i loša dela.

Osećate li ikad krivicu zbog toga što ljude koji su vam bliski koristite kao materijal za svoje filmove?“

„Ne razumem nijednu reč u toj rečenici. ’Krivica’ – znam šta znači, ali ne razumem poentu. ’Korišćenje’ – mnogi upotrebljavaju tu reč kao da se radi o nečem užasnom, ali to je samo način da jednu stvar preobrazite u nešto drugo, i svi to svakodnevno radimo. A ’materijal’ – to je kao da kažete da postoji neka konkretna stvar od koje se prave filmovi, poput gline ili nečeg sličnog, a sve ostalo ostaje po strani. Možda ima onih koji tako prave filmove, ali takvi filmovi su sranje.“

„Kada ljudi gledaju moje filmove, mene to podseća na svojevrsno prevođenje na neki drugi jezik. Moj posao je da povežem niz slika u celinu – film – a te slike se zatim, u glavama gledalaca, preobražavaju u nešto drugo, ponekad u emocije. I svaki put kada mi kažu šta su doživeli, ja saznam nešto više o njima, ali i o samom filmu. Sve uvek počinje od snimaka i scena, a emocije posle toga ili dođu, ili ne. Ne razumem se dovoljno u njih da bih mogla da ih planiram.“