Tim Maršal

„Igraj odlučno, do samog kraja. Smrvi ih u prah.“

Don Bredman, igrač kriketa

Donald Tramp došao na vlast i pored strahova od rata. Izveo je SAD iz nuklearnog sporazuma sa Iranom, vratio sankcije i zaplašio evropska preduzeća dok nisu postala previše oprezna da posluju sa Iranom.

Otkad smo napustili Zemljinu atmosferu, i za nekoliko milimetara se približili beskraju, svemir je postao poprište političkih borbi. Suštinu ovog problema ne čine samo fizičke teritorije koje bi države želele da prisvoje – na Mesecu ili Marsu, na primer – već, kao i u prethodnim vekovima na Zemlji, stanice za gorivo potrebne da bi se tamo stigne i svi tesnaci uz put. Ako ne uspemo da se dogovorimo o pravnom okviru za njihovo korišćenje, kao i za korišćenje teritorija do kojih vode, može se desiti da i zbog njih zaratimo kao što smo ratovali zbog delova sveta otkako znamo za sebe.

Za vreme Sadamove vlasti (sunitskog muslimana) bili su zabranjeni mnogi šiitski verski običaji, pa i obredno samobičevanje.

Znao sam da će Iran, koji se nalazio sa istočne strane granice i bio glavno uporište šiitskog islama,

primeniti svaki trik koji zna kako bi omogućio stvaranje većinske šiitske vlade u Iraku i iskoristiti je da preko nje projektuje uticaj Teherana na zapad preko Bliskog istoka, kako bi povezao Iran sa njenim saveznicima u Siriji i Libanu.

Egipatskog predsednika Mubaraka s vlasti je svrgnula vojska koja je puč maskirala nasilnim uličnim pobunama; u Libiji je pukovnik Gadafi zbačen s vlasti i ubijen; u Siriji se predsednik Asad držao vrhovima prstiju iznad provalije dok ga Rusi i Iranci nisu izbavili.

Za osam godina Obamine vlasti Amerika je počela lagano da se povlači sa međunarodne scene, i taj trend se nastavio i za četiri godine Trampovog mandata

Iran, na primer, oblikuje budućnost Bliskog istoka. Ta prezrena država sa nuklearnim programom mora da čuva svoj šiitski „koridor“, koji je preko Bagdada, Damaska i Bejruta povezuje sa Sredozemljem jer jedino tako može da zadrži svoj uticaj. Njen regionalni suparnik je Saudijska Arabija, država izgrađena na nafti i pesku, koja je oduvek računala na podršku SAD. Ali kako potražnja nafte opada i SAD postaju energetski sve nezavisnije, one polako gube interesovanje za Bliski istok.

U drugim delovima sveta pometnju ne izazva nafta već voda. Kao „afrički vodotoranj“, Etiopija ima ključnu prednost u odnosu na svoje susede, pre svega Egipat. I ovo je jedna od glavnih lokacija na kojoj u ovom veku potencijalno može izbiti „vodeni rat“, ali istovremeno je i primer za moć tehnologije jer Etiopija koristi hidroelektričnu energiju kako bi izmenila svoju budućnost.