Emili Bar

Vreme teče bez ikakvog plana. Vreme čini da starimo. Ljudi koriste vreme da organizuju život. Izumeli su poredak kako bi uveli red umesto nasumičnosti. Ostali ljudi, svi osim mene, žive po satima, minutima, danima i sekundama, ali ti pojmovi ne znače ništa. Kosmos bi se smejao našim pokušajima da ga uredimo, kad bi uopšte i obratio pažnju na njih.

Zbog vremena nam se tela smežuraju i raspadaju. Zbog toga se plašimo vremena. To ne utiče na mene: znam da nikad neću ostariti.

Ne dozvoli im da ti ponovo daju sredstva za smirenje. Budi svoja. Ako si naporna, čudna ili smešna, to je u redu. To si ti, Floro. Devojka kakva si sad, sa svim svojim nedostacima i teškoćama – devojka koja može da bude prava gnjavatorka, zbog koje roditelji čupaju kosu, koja piše preslatke sulude mejlove, koja se zaljubila u mladića na kornvolskoj plaži i pratila ga do kraja sveta – to si ti. To je moja sestra. Imaš amneziju, ali živa si. Živi život.

To je istina. Rekao sam ti i ranije i voleo bih da mogu zauvek to da ti govorim, ali ne mogu. Nećeš se sećati. Ali i ranije si prestajala da piješ pilule i dešavale su se nesputane, divne stvari. Roditelji to mrze, ali ti i ja to OBOŽAVAMO. Lepo nam je bilo zajedno – voleo bih da imaš te uspomene, mila moja. Razgovarali smo, smejali se, odlazili u kupovinu i igrali žmurke. Gledali smo filmove. Ostajali smo budni cele noći i pričali. Ti si moj kosmos.

Nadam se da ću stići da te vidim.

Ako se ne vidimo – hvala na svemu. Bilo je čudo.