Ivan Bunjin

Zašto, čoveče, sežeš

uvek za zemaljskom srećom?

I zar se nadati možeš

Da ćeš je uživati večno?

Opet od ranog jutra čitam, opet s knjigom u rukama! I tako iz dana u dan, od najranijeg detinjstva! Pola života proživeo sam u nekom nepostojećem svetu, među ljudima izmišljenim, koji nikada nisu postojali, uzbuđujući se oko njihovih sudbina, njihove radosti i tuge, kao da su moji sopstveni

I ja verujem, tvrdo verujem: negde tamo on me čeka – s onom istom ljubavlju i mladalačkim poletom kao te večeri.

„Ti poživi, poraduj se na svetu, a onda mi dođi…“ Poživela sam, poradovala se, i uskoro ću doći.

Takva je i Rusija: čitava naša istorija je korak napred, dva nazad, svom iskonskom biću – sirovom primitivizmu, prapočetku stvari, likovim opancima.

Pas koji liže testeru pije svoju krv, i od slasti svoje krvi ne opaža koliko strada…“