Slavica Mastikosa

Ne, ne, ne, vrištalo je nešto u meni, neke spoznaje i uteha se ne mogu izraziti rečima, one banu iznenada, kao kruna iskustva, kruna koju posle nosiš ili kao car ili kao dvorska luda.

još nešto me je mučilo: to što je za života nekim njemu nepoznatim ljudima zaveštao svoje organe, produžio im život, nije nimalo ublažavalo moj bol.

, Bože – izgovorila sam posle dugo vremena njegovo ime glasno – da li sam sa Jovicom pokopala svu svoju humanost kad ni na njegovu više ne mogu da mislim s ponosom? Ništa čudno – nastavila sam monolog – njegov odlazak sa ovog sveta nekima je značio život. Meni ne, meni su ostale samo uspomene i ništa više…