Miroslav Antić

Доиста верујем, да друга љубав не сме да буде друга. Мора да се избрише све што је пре ње било, као да се никада није волело ни сањало, и да све почне из почетка.

Друга љубав, ако је права, мора бити прва љубав.

Послушај ме,

добра жено:

у бесвести свога бола

веруј,

веруј у лаж ову

полуделу од чезнућа.

Окотиће Војводина

ишибана,

модра,

гола,

бес дивљака из трбуха

посрнулих ниских кућа.

И устаће сви сироти

живот гњили да освете.

Да над собом никад више

не грцају,

не бугаре.

Роди дете.

Спремај дете.

Страшном мржњом доји дете.

Не мирише залуд небо

у даљини на пожаре.

Говорим вам то врло трезвено. Много пута смо кратковиди на разне начине. То није посао за очног лекара. То је више питање човекове душе.

Ја сам тај што ноћу, кад и не знаш,

на твој јастук и у твоју косу

спушта милијарду милијарди

мокрих и недодирнутих пољубаца.

Треба да се живи за све оне

што су мртви.

Треба да се живи за све оне

што ће да се роде.

Треба да се живи због свих жртви.

Бивших и будућих жртви.

Треба да се живи у име сећања.

И слободе.

Јер и вечност је тешка провинција, зар не?

Песник је свако. И све што човек учини, све је то по једна његова песма, казана оним средствима која су му најдоступниј

Једном је један добар песник, Јиржи Волкер, рекао: за све се може борити на свету, али се не може за све умирати.

Људи, хајде мало да размислимо какве све приче и сами проносимо о људима.

Нисам, кажем, болестан, него сам несрећан. Имам муку на души.