Dž.K. Rouling

Soba je bila pretrpana brojnim stolicama koje su tu ostale posle sastanka, a između njih je stajao veliki drveni sto prekriven svicima pergamenta, peharima, praznim vinskim flašama, i hrpom nečega nalik na prnje.

Ne bih rekao – reče Ron sumnjičavo, takođe se zagledavši u plafon. – Uvek su govorili da samo

– Pa, obično kada osoba odmahuje glavom – reče Mek Gonagalova hladno – ona misli ’ne’. Dakle, sem ukoliko gospođica Edžkom ne koristi neki oblik znakovnog jezika još nepoznat ljudskom rodu...

Kad odrastaš uz Freda i Džordža, najbolja stvar je to – reče Džini zamišljeno – što počneš da veruješ kako ništa nije nemoguće ukoliko si dovoljno odvažan.

Mladost ne može da zna kako starost misli i oseća. Ali starci su sami krivi ako zaborave kako je to biti mlad...

Ravnodušnost i nemar često nanose više štete od čiste mržnje.

Kad pogledamo u smrt i tminu, plašimo se nepoznatog, ničeg više.

Smrt nije ništa doli prelazak s jednog sveta na drugi, kao što prijatelji prelaze s kontinenta na kontinent; i dalje jedan u drugom žive. Jer oni koji vole i žive u onome što je sveprisutno, uvek ostaju s nama. U ovom božanskom ogledalu suočeni su; a njihov razgovor je slobodan, iskren. To je uteha prijatelja – da, iako mogu umreti, njihovo prijateljstvo i društvo su, u najboljem smislu, zauvek prisutni, jer su besmrtni.

Vilijam Pen,
Još plodova samoće

Salvio heksia... Protego totalum... Repelo Normalcum... Mufliato...

A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt