Dž.K. Rouling

Soba je bila pretrpana brojnim stolicama koje su tu ostale posle sastanka, a između njih je stajao veliki drveni sto prekriven svicima pergamenta, peharima, praznim vinskim flašama, i hrpom nečega nalik na prnje.

Ne bih rekao – reče Ron sumnjičavo, takođe se zagledavši u plafon. – Uvek su govorili da samo

Otrovne pečurke ne menjaju svoje pege – reče Ron mudrački.

Profesorka Mek Gonagal sede za sto, namršteno posmatrajući Harija. Zatim reče: – Uzmi biskvit, Poteru.

Gledi svoja posla! – reče Hagrid ljutito. – Sad, ak’ ste završili sas glupim pitanjima, pođite za mnom!

– Pa, obično kada osoba odmahuje glavom – reče Mek Gonagalova hladno – ona misli ’ne’. Dakle, sem ukoliko gospođica Edžkom ne koristi neki oblik znakovnog jezika još nepoznat ljudskom rodu...

Kad odrastaš uz Freda i Džordža, najbolja stvar je to – reče Džini zamišljeno – što počneš da veruješ kako ništa nije nemoguće ukoliko si dovoljno odvažan.

Mladost ne može da zna kako starost misli i oseća. Ali starci su sami krivi ako zaborave kako je to biti mlad...

Ravnodušnost i nemar često nanose više štete od čiste mržnje.

Kad pogledamo u smrt i tminu, plašimo se nepoznatog, ničeg više.