Ana Atanasković

Кад прођеш поред дома који више није твој, опомене те душевни рез посред груди, тамо где се завршава трахеја или где почиње дијафрагма, ту негде, у међупростору, мада у телу нема вакуума. Осећаш ужас у центру тела где стоји и сања душа, па се гушиш, у себи, стоји ти некакав камичак у том вакууму иако знаш да је морало бити оно што је морало бити и да нема поправљања прошлости нити је плакање због ње икоме ишта добро донело.

Утешна је чињеница да ће, док год сам жива, моја кућа живети у мени као једна од главних одредница мог идентитета. Али неко је моју кућу променио до непрепознатљивости! Чак и ограде

Крушевац је град који помаже свима, топао и када је хладно, јер има ушушкану душу. Симбол је достојанства и јачине средњовековне српске државе. У њему је духовност на сваком кораку јер је симбол вечне вере. Град је у коме нема смрти, јер се кнез мртав у свој град вратио жив. Крушевац је кров земље Србије. И мој. Крушевац је поприште на коме косовски јунаци и даље бирају Небо