Jan Martel

To malo prebivalište na točkovima, s delićima dnevne sobe, toaletom i kaminom, jeste bedno priznanje da je ljudski život samo ovo: pokušaj da se čovek oseti kao kod kuće dok juri u zaborav.

Dan je mek kao milovanje.

svom radnom životu nemam da kažem ništa – sem da je kravata omča i da će, bez obzira na to što je okrenuta naopačke, zadaviti čoveka ako nije pažljiv.

Pisin Molitor Patel.

tako, u tom grčkom slovu koje izgleda kao koliba sa krovom od valovitog lima, u tom neuhvatljivom, iracionalnom broju pomoću koga naučnici pokušavaju da shvate kosmos, našao sam utočište.

Izabrati sumnju za životnu filozofiju isto je kao izabrati nepokretnost za način transporta.

Odustajao sam. Odustao bih – da mi se u srcu nije začuo glas. Glas je rekao: „Neću umreti. Odbijam da umrem. Izvući ću se iz ovog košmara.

Savladaću sve prepreke, ma koliko velike delovale. Nekim čudom sam do sada preživeo. Sada ću čudo pretvoriti u svakodnevicu. Svaki dan će biti čudesan. Marljivo ću na tome raditi. Da, dokle god je Bog sa mnom, neću umreti. Amen.“

„Svet nije samo ovakav kakav jeste. On je i onakav kakvim ga doživljavamo, zar ne? A kada nešto doživljavamo, već mu nešto dodajemo, zar ne? Zar se tako ne stvara životna priča?“

Imao sam sreće da u mladosti naiđem na nekoliko dobrih profesora, ljudi koji su ukresali šibicu u tami moga uma.

Zar to nije suština pisanja, selektivno preobražavanje stvarnosti?