Tamara Kučan

I šta ostaje posle svega? I šta ostaje kada shvatiš da te iste muke i dalje muče? Iste boli i dalje bole? Ostaje ti da vrištiš. Iz sve snage. Kao da si ružno sanjao... Samo, nažalost, nisi zaspao.

Ništa strašno, to su samo kazaljke... Kasne kada dolaziš. Žure kada odlaziš. Dolazio ili odlazio, čekao ili ispraćao, sat je pokvaren.

Bili mi grešni ili bezgrešni... Na kraju svi nosimo samo jednu etiketu... Mermernu, sa ispisanom godinom: od... do...

Kada si napušten, teško napuštaš. Čak i ono, čemu se nikada ne bi približio.

Mali je ovo grad da bi se bivše ljubavi i srušeni snovi mimoišli.

Ja sam sve. Tako je kada se opredeliš da glumiš

Preživljavamo sebe. Kod preživljavanja života imate šansu da preživite. Kod preživljavanja sebe, teško

Šta nesreća zna o sreći...“

13.39, M. „Mnogo toga...

Laž može da postane istina.

Istina nikada laž.

Dubina ljubavi se ne meri spremnošću čoveka da sebe unesreći odustajanjem od svojih snova. Dubina ljubavi se meri spremnošću drugog bića da tebe i tvoje snove ne ošteti. Ljubav nije velika ili mala, snažna ili slaba. Ona je duboka ili plitka. Kao i čovek koga voliš. Kao i čovek kakav jesi. Tu smo se, valjda, on i ja mimoišli.“