Franc Kafka

Jer ovde se čovek nije smeo nadati sažaljenju, i bilo je sasvim tačno ono što je Karl u tom pogledu čitao o Americi: ovde kao da su samo srećnici istinski uživali u sreći među bezbrižnim licima svog okruženja.

Pa, tako stoje stvari, nije uvek presudno to da li vam se sviđa ili ne

Ta usamljena dokolica zagledana u njujorški dan pun posla može se dozvoliti nekome ko putuje iz zadovoljstva, pa možda i preporučiti, iako ne bez оgrada, a za nekog ko će ovde ostati ona je propast, u ovom slučaju mirne duše se može primeniti ta reč, iako je preterivanje.

Jer ovde se čovek nije smeo nadati sažaljenju,

„Sud se nikada ne može razuveriti. Kada bih na jednom platnu naslikao sve sudije redom a vi morali da se pred tim platnom branite, imali biste više uspeha nego pred stvarnim sudom.“

„Dakle, nijedno stvarno oslobođenje“, reče K., kao da govori sebi samom i svojim nadama. „A to potvrđuje mišljenje koje već imam o sudu. Dakle, i sa te strane stvar je uzaludna. Jedan jedini dželat mogao bi da zameni čitav sud.“ „Ne smete uopštavati“, nezadovoljno reče slikar, „ja sam govorio samo o svojim iskustvima.“ „Pa to je dovoljno“, reče K., „ili ste možda čuli da je u ranijim vremenima bilo oslobođenja?“

„Čekanje nije jalovo“, reče trgovac, „jalovo je samo kad se čovek samostalno uplete.

„Ali ja nisam kriv“, reče K. „To je zabluda. Kako može čovek uopšte da bude kriv. Ta mi smo svi ljudi, i svi smo jednaki.“ „To je tačno“, reče sveštenik, „ali tako obično govore krivci.“

Komentatori kažu na to: ’Tačno shvatanje jedne stvari i nerazumevanje iste stvari ne isključuju potpuno jedno drugo.’

Pre svega, slobodan čovek je iznad vezanog čoveka. A, eto, onaj čovek stvarno je slobodan. On može da ode kuda hoće, zabranjen mu je samo ulaz u zakon i to od jednog jedinog čoveka, od vratara.