Borislav Pekić

sudbine Isakoviča iz Seoba Crnjanskog potvrđuju večnu istinu da svako tlo daje dovoljno razloga da se sa njega ode, kao i da se na njega dođe

Čujem, neki đeneral piso u nofine da se ništa sa pobedom u rat ne može meriti… Ja mislim da može, đenerale. Sa pobednjačkim infalidom sasvim se razmernjo može meriti zdrav i snažan poraženik…

Ako danas nešto nisam zaradio, izgubio sam to zauvek, jer ono što ću sutra zaraditi neće biti to što sam danas propustio; biće sutrašnja zarada, umanjena za današnji gubitak.

Svaki junak Zlatnog runa istovremeno je u sebi sa svima koji su mu prethodili, i koji će ga nastaviti.

­tvačkom.

Da kod nas u Srbiji žena ne živi kao metla u ostavi, te se vadi kad kuću treba čistiti i pajati, a opet u mrak tura kad se domaći poslovi obave, pa treba u goste ići ili vizite primati, kad se o ozbiljnim muškim stvarima ima debatirati, odluke donositi i Otečestvo urediti tako da što zgodnije i komotnije za muškarce bude — a ženama što Bog i Gazda — ja bih vam, možda, i od veće koristi bila. Ovako, kao duduk ne znam ništa. Od inozemnosti sam videla jedino Zemun, a obećano mi je i Pančevo. Ostalo mogu da vidim na Pastellbildima. Kad, to jest budem imala vremena. A onda više neću imati oči, jer ću ih u međuvremenu izgubiti u šivenju i krpljenju. Kad bolje razmislim, pitam se šta fali toj hospitujućoj ciganskoj bestiji, što nam, ko god cirkuskog ždrebca, uzjahala sina pa ga tera da preko Firme, porodice i graždanskih obzira gazi? U čemu su moje bogataške privilegije? Prednosti mojega čaršijskog ugleda? Šta ja to, za materu božju, imam više nego ona, smem više nego ona, mogu više nego ona, umem više nego ona? Ona sme čak i na čibuk tatarski da puši, pa da svi to nađu „zdravo šik“, a kad bih nešto ja zadimila, mene bi prozvali kurvom ili vešticom. Jer kod nas, da se poštivaju, pušu jedino ajdučice, i to iz narodne pesme. Ostalo su kurve i veštice. Ona sme i jahaće pantalone da nosi, zbog kojih bi mene naša napredna i s Evropom se utrkujuća čaršija častila takvom šikanom da bih morala jal u manastir, jal i sama u cirkus. Ona se može frakati kao dodola, svi će reći kako je „u toku svetske mode“, za mene bi kazali da nisam „u toku mozga“. Ponekad mi, gospodine, zaista dođe da uzmem za ruke ove moje buduće „ugledne nesrećnice“, pa da se kao trupa prijavimo istome Interkontinentalu za artistkinje. Da se i one malo muškaraca najašu, a ne da ih čitavog svog pečalnog veka kao majke, sestre, ćerke i supruge na krkače kroz život nose dok oni pušu i o životu načalno divane.

Srbija je na preobrte brza zemlja, stanije je političesko rovito, ne bih voleo da se nešto sluči, da Pravitelstvo padne, ili do kakve bune dođe, jer onda se kod nas automatično stornira i ono malo evropejskog prava što ga uživamo, te bije ko koga stigne, a ko je čiji i s kakvim pasošem, gleda se tek kad se prebrojavaju mrtvi.

Nacionalno dostojanstvo preti da košta đavo i po. A gospoda konzuli međunarodnim uzlovima vezani. Balkan, Srbija, Beograd liče na klupko gusto isprepletane paučine, po kojoj, tu i tamo, bespomoćne i diplomatskim sluzima ulepljene, vise muve vitalnih srpskih interesa, u očekivanju koji će ih pauk, ruski, austrijski ili turski svariti. „Anatolikon zitima“, „Istočno pitanje“, koje je godinama mutilo mozak Njegovoj ekselenciji Buolu, još nema odgovora. Svi Dvorovi, sve Potencije, baš ga ovde, na Balkanu, traže. Kao što mu je prakticirao otac, traže tako da ga ne nađu, dabogme, jer niko ništa ne bi da izgubi, svi bi sve da dobiju.

– Svejedno – upozori čudotvorac – ili, tim bolje. Da veruje, šta bismo mi dobili ovim čudom? Ona bi produžila da veruje, očišćena doduše, ali ne i obraćena. Razlikovala bi se od ovog poganog lika samo svojim novim obličjem, kožnom košuljicom takoreći, dok bi duh njen ostao netaknut i nepomeren potresom saznanja. Ovako, ona će se u trudovima ponovo roditi kao lane božje, i njena će buduća vera biti sedmostruko zapečaćena stidom zbog prethodeće neverice.

Tim bolje – odobri Ismaj – jer to potvrđuje da sam u pravu kad kažem da je neznanje najbolja zaštita od kazne, možda efikasnija i od molitava, jer se molbe ne mogu prečuti, a neobaveštenost je ćutljiva.

Što se tiče samih čudotvorstava, on je bio samouk. Čuda mu behu nova i originalna. Da li su bila i korisna nije najzad ni bilo tako presudno, jer se od čuda ne zahteva da pomažu, već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost, već da razgrađujući je grade budućnost.