Gabriel Garcia Marquez

Tanak mlaz krvi izišao je ispod vrata, prešao gostinsku odaju, izišao

na ulicu, potekao pravo po neravnom pločniku, silazeći niz stepenice i prelazeći ogradu, prošao bez zadržavanja kroz Tursku ulicu, skrenuo na jednom ćošku nadesno a na drugom nalevo, okrenuo se pod pravim uglom Buendije, prošao ispod zatvorenih vrata, prošao kroz gostinsku sobu uza zidove da ne isprlja tepihe, nastavio u drugu odaju, obišao u velikom luku trpezarijski sto, produžio prema

tremu s begonijama i, nevidljiv, prošao ispod Amarantine stolice dok je Aurelijanu Hoseu davala časove iz aritmetike, ušao u ostavu i pojavio se u kuhinji, gde se Ursula spremala da razbije trideset i šest jaja u testo

Tada su ušli u sobu Hosea Arkadije Buendije, protresli ga iz sve snage,

vikali mu na uvo, stavljali mu ogledalo na usta, ali ga nisu mogli probuditi. Malo kasnije, kada je stolar uzimao meru za kovčeg, ugledali su kroz prozor kako sipi kišica od sitnog žutog cveća. Padalo je tiho cele noći na selo, pokrilo krovove, zatrpalo vrata i ugušilo životinje koje su spavale pod vedrim nebom

»Mene zabrinjava«, dodao je, »što si od tolike mržnje prema vojnicima, tolike borbe protiv njih, tolikog razmišljanja o njima, na kraju i sam postao isto što i oni. Nema nijednog ideala u životu koji zaslužuje takvo izopačenje.«

preporučio svima da napuste Makondo, da zaborave sve čemu ih je on učio o svetu i o ljudskom srcu, da se poseru na Horacija i da se sete, u bilo kom mestu se nalazili, da je prošlost jedna laž, da pamćenju nema povratka, da je svako

staro proleće nepovratno i da je, čak, najluđa i najupornija ljubav u svakom slučaju samo prolazna istina

Kasnije, pred strojem za streljanje, ni sam nije mogao potpuno da shvati kako su se sitne ali neopozive slučajnosti splele u niz i konačno ga dovele dotle.

ije osetio strah, ni tugu, nego nekakav bes u utrobi pri pomisli da mu ta prevremena smrt neće dozvoliti da vidi kraj tolikih stvari koje ostavlja nedovršene.

Toliko zezanja da bi te ubilo šest pedera, a ti im ne možeš ništa.

Pred obeshrabrujućim objašnjenjem, mnogi su pomislili da su bili žrtve nove i komplikovane ciganske izmišljotine, tako da su odlučili da više ne odlaze u bioskop, smatrajući da imaju dovoljno svoje tuge da bi plakali još i zbog vešto stvorenih nevolja izmišljenih bića.

Kad se strogo gleda, svaki je lijek otrov, a sedamdeset posto najčešće hrane samo ubrzava smrt. “Bilo kako bilo” običavao je govoriti na predavanjima, “ono malo medicine što se zna… znaju tek rijetki liječnici!” Od mladićke je gorljivosti prešao u stanje koje je osobno definirao kao fatalistični humanizam: “Svatko je gospodar svoje smrti, a jedino što se može učiniti, kada dođe vrijeme, jest pomoći mu da umre bez straha i boli.”