Miloš Đorić

biti u životu znači uživati. I da uživati znači umirati. Da umirati znači davati. I kako bi se što više dalo umirati treba sporo. Učite umiranju od Sunca.

Učite se snazi od vode. Ona je najjača, jer se svima klanja i svima se sklanja, i uvek nađe Put.. Najjača je jer njena suština uvek ostaje ista, iako se stalno menja.

kada se već rodi dete, više nećeš verovati. Ti ćeš znati da Bog postoji. Prstići koji žele da te dohvate, ustašca koja se otvaraju ispuštajući zvuke koji te dozivaju, taj najslađi smešak koji ćeš videti. To će biti sam Bog koji želi da te dodirne, koji ti se javlja, i koji ti se smeši. Svi smo nekad bili Bogovi, ali smo na kraju ipak poželeli da budemo ljudi.

Kaži im da ime Isus Hristos potiče od Grčkih reči iosis za poslednju, crvenu fazu samospoznaje u alhemisjkom procesu kojom se postaje sam Bog, i κρύσταλλος (hristalos) reči za kristal. Da se tokom meditacija energetsko polje harmonizuje sve dok ne dostigne božansku rezonantnu frekvenciju baš kao u kristalima, a čitavo biće – telo, um, srce i duša, ne postane pročišćeno od svih nečistoća. Dok ne postane kristalno čisto i dok se u njemu ne ogleda sve što postoji baš onakvo kakvo jeste.

ona samo ispari, zaledi se, a onda pretvori opet u vodu. Da kada umiremo nešto naše se gotovo ureže u te molekule, memoriše, oni ispare, odlete gore u visine, a onda se kondenzuju i padnu opet na zemlju, poput snega ili kapi kiše. Da onda te iste kapi popije takav isti cvetić. Da taj cvetić pojede neki zec, zeca neka lisica. Tako je, vidiš, sve što postoji bilo nešto drugo, tako je i drvo bilo takav isti zec, a čovek bio ptica

Pomislio je – kada je srce na svom mestu, na sigurnom, bilo je lako premeštati telo nošeno nogama tu i tamo.

Danas kada drvo sečemo zbog boljeg pogleda na šoping centar, a pacijente lečimo kiseonikom kojeg je sve manje.

u životu znači uživati. I da uživati znači umirati. Da umirati znači davati. I kako bi se što više dalo umirati treba sporo. Učite umiranju od Sunca.

demokratski je danas i Kongo, demokratsko je i Kosovo. Tada, ovih 49% krene da se bori protiv ovih 51%, manjina postane većina. Na demokratskom glasanju, oni još uvek neodlučni se pridobiju za po koji kontejner banana iz Ekvadora, koje su zapravo besplatne, jer je važnije nešto drugo belo što se spakuje među njih. Koje će pomoći da sakriju svoje sopstveno crnilo. Nafta sada može da se prodaje po povoljnim cenama, voze se tenkovi, traktori i automobili. Poneko, ali samo poneko, strada u nekoj od saobraćajnih nesreća, prevrne se neki tanker u okeanu. Ali ljudi žele da putuju još brže, još dalje. Jer negde tamo je nekako bolje. Od onog istog čelika se naprave avioni, u njega sednu ljudi i voze se 10 sati. Za deset sati leta "Boeing 747" potroši 20 000 litara kerozina. Vedar dan više nikad, to nisu oblaci gore iznad, to je mreža belih tragova izduvnih gasova, oni se razlivaju i padaju polako umesto pahulja. I uvek će biti neko drugi kriv zbog toga što delfin cvili u okeanu punom plastičnih flaša i kesa, gume. Doći će po neki borac za ekologiju, za životnu sredinu, protiv klimatskih promena, naravno svojim novim klimatizovanim automobilom do plaže na kojoj nasukan leži kit prekriven otpacima - folijom za ukrašavanje poklona, ponekim kondomom i omotom čokolade. Prići će tom jadnom kitu i, naravno, uslikaće ga fotoaparatom. Biće i suviše jako Sunce, vratiće se onda do obližnjeg motela. Možda kupi neki sladoled uz put. Ili bilo koji drugi ukusan produkt Imperijalizma što na sebi ima ugraviran bar-kod. I platiće koliko god da košta, jer bio je gladan, žedan. Ne znajući da je ta cena koju plaća novcem zapravo samo mali deo prevelike cene koju plaćamo svi. Svi ljudi, sve biljke, sve životinje. I taj delfin, i taj kit. Svi ostali što ne pojedu taj sladoled. Deo cene koju plaća planeta.