Emili Bronte

nisam slomio tvoje srce – sama si ga slomila; i slomivši ga, slomila si i moje. Utoliko gore za mene što sam jak. Želim li da živim? Kakav će to život biti kad.. O! Bože! Da li bi ti volela da živiš a da ti duša bude u grobu?“

Ceo svet je užasna zbirka opomena da je ona postojala i da sam je izgubio!

Dok sam provodio jedan divan mesec na moru, često sam se nalazio u društvu dražesnog bića, boginje jedne po mom mišljenju; bar tako sam mislio, dokle god nije počela da obraća pažnju na mene. Nisam joj nikad „izjavio ljubav“ rečima; ali ako pogledi imaju svoj jezik, i najveći idiot mogao je pogoditi da sam zaljubljen do ušiju, ona me je najzad razumela i odgovorila mi – najslađim od svih pogleda. A šta sam ja učinio? Priznajem sa stidom – ledeno sam se povukao u sebe, kao puž; i na svaki njen pogled povlačio sam se hladnije i dalje; dok najzad sirota naivna devojka nije počela da sumnja u svoja čula i, postiđena i zbunjena pomišlju da je pogrešila, nagovorila svoju mamu da odmah napuste to mesto. Ovim čudnim ponašanjem stekao sam glas čoveka smišljeno i namerno nemilosrdnog i bezosećajnog; koliko je ovo nezasluženo, samo ja mogu da ocenim.

Kad bi je voleo i svim snagama svoga slabačkog bića, ne bi mogao voleti toliko ni za osamdeset godina koliko ja u samo jednom danu. A Ketrin ima srce duboko kao moje; more bi moglo isto tako stati u onaj tamo konjski valov, kao što bi njenu celu ljubav mogao on privući. Koješta! On joj je jedva jedan stepen draži od psa ili konja. To nije u njemu da bude voljen kao ja; kako ona može voleti u njemu ono što on nema?“

Istina, ona se ponašala drukčije od sve dece koju sam ikad znala; zbog nje smo gubili strpljenje i po pedeset puta dnevno: od trenutka kad siđe iz sobe pa sve dok ne pođe gore na spavanje, nijedan jedini minut nismo bili sigurni da neće učiniti neki nedozvoljeni nestašluk. Bila je nemirna i vesela duha, jezik joj je neprekidno radio;

Teško je oprostiti, gledajući u te oči, osećajući ove osušene ruke. Poljubi me opet, ali da ne vidim tvoje oči! Opraštam ti što si meni učinila. Ja volim svog ubicu – ali tvog! Kako mogu?“

Nisam joj nikad „izjavio ljubav“ rečima; ali ako pogledi imaju svoj jezik, i najveći idiot mogao je pogoditi da sam zaljubljen do ušiju

On je u svome srcu imao mesta samo za dva idola – svoju ženu i sebe: voleo je oboje, a obožavao jedno, i nisam mogla da zamislim kako će podneti taj gubitak.

Volim ga u raznim raspoloženjima, volim sve njegove radnje, i njega celog. Eto!“

Surov kao zupci testere i tvrd kao bazalt!