Emili Bronte

nisam slomio tvoje srce – sama si ga slomila; i slomivši ga, slomila si i moje. Utoliko gore za mene što sam jak. Želim li da živim? Kakav će to život biti kad.. O! Bože! Da li bi ti volela da živiš a da ti duša bude u grobu?“

Dok sam provodio jedan divan mesec na moru, često sam se nalazio u društvu dražesnog bića, boginje jedne po mom mišljenju; bar tako sam mislio, dokle god nije počela da obraća pažnju na mene. Nisam joj nikad „izjavio ljubav“ rečima; ali ako pogledi imaju svoj jezik, i najveći idiot mogao je pogoditi da sam zaljubljen do ušiju, ona me je najzad razumela i odgovorila mi – najslađim od svih pogleda. A šta sam ja učinio? Priznajem sa stidom – ledeno sam se povukao u sebe, kao puž; i na svaki njen pogled povlačio sam se hladnije i dalje; dok najzad sirota naivna devojka nije počela da sumnja u svoja čula i, postiđena i zbunjena pomišlju da je pogrešila, nagovorila svoju mamu da odmah napuste to mesto. Ovim čudnim ponašanjem stekao sam glas čoveka smišljeno i namerno nemilosrdnog i bezosećajnog; koliko je ovo nezasluženo, samo ja mogu da ocenim.

Kad bi je voleo i svim snagama svoga slabačkog bića, ne bi mogao voleti toliko ni za osamdeset godina koliko ja u samo jednom danu. A Ketrin ima srce duboko kao moje; more bi moglo isto tako stati u onaj tamo konjski valov, kao što bi njenu celu ljubav mogao on privući. Koješta! On joj je jedva jedan stepen draži od psa ili konja. To nije u njemu da bude voljen kao ja; kako ona može voleti u njemu ono što on nema?“

Nisam joj nikad „izjavio ljubav“ rečima; ali ako pogledi imaju svoj jezik, i najveći idiot mogao je pogoditi da sam zaljubljen do ušiju

Ceo svet je užasna zbirka opomena da je ona postojala i da sam je izgubio!

On je u svome srcu imao mesta samo za dva idola – svoju ženu i sebe: voleo je oboje, a obožavao jedno, i nisam mogla da zamislim kako će podneti taj gubitak.

Volim ga u raznim raspoloženjima, volim sve njegove radnje, i njega celog. Eto!“

Surov kao zupci testere i tvrd kao bazalt!

Ohol svet stvara sebi gorke žalosti.

Vidiš li te dve linije između tvojih očiju; i te guste obrve koje se, mesto da se podižu u luku, spuštaju ka sredini, i taj par crnih đavola, koji nikad ne otvaraju smelo svoje prozore, već svetlucajući iza njih, vrebaju kao špijuni? Treba da želiš da odstraniš te bore, da iskreno podigneš očne kapke, i da promeniš te đavole u poverljive, nevine anđele, koji ne podozrevaju i ne sumnjaju ništa, i koji uvek vide prijatelje tamo gde nisu sigurni da se nalaze neprijatelji. Ne treba da imaš izraz zlog psa koji je svestan da zaslužuje ćuške koje dobija, a ipak, zbog onog što trpi, mrzi ceo svet i svog mučitelja.