Dubravka Srećković Divković

Sad sam već navikla na duhove. Čula sam ih ovde u prestonici, u smehu dece koja se igraju svojim drvenim štapovima na zaleđenoj reci Moskvi. Opažala sam ih u šiparicama ispred radnji, sa onim sveznajućim osmesima i karakterističnim prenemaganjem. Ti duhovi i dalje žive u svima; svuda ih vidim. Ne plaše me.

Uistinu je postojalo dete koje je umirući reklo: „Ispričaću Bogu sve.“ Te priče su se zaista dešavale, i dešavaju se nove slične njima upravo dok vi čitate ove reči.

Tako se malo puteva prešlo,

tol’ko se grešaka počinilo.

sergej jesenjin

Nema ništa jače od ona dva ratnika: od strpljenja i vremena; oni sve urade…

Nema ništa jače od ona dva ratnika: od strpljenja i vremena; oni sve urade…

Ljubav ne bi smela da bude pomama, rekla je svojevremeno mama. U jednoj od onih malobrojnih prilika kad je pogledala u Tonju dok govori. Pravu ljubav ćeš poznati po tome što je tiha. Po tome što s vremenom raste, svakog dana je za trun veća, za trun jača, niko je ne primećuje, i na kraju bude sve što vidiš, poput belih noći u Sankt Peterburgu.

Po tome što s vremenom raste, svakog dana je za trun veća, za trun jača, niko je ne primećuje, i na kraju bude sve što vidiš, poput belih noći u Sankt Peterburgu. Na kraju postane prosto životna činjenica.

„Moja majka je govorila da je sećanje strani predmet u telu“, odgovara. „Misliš da je sastavni deo tebe. Da je nerazdvojivo od tebe. Ali čim ga ukloniš, sagledaš ga i shvatiš šta je. Zato je mama čitavog života pisala dnevnik. Ako ga izbaciš iz sebe, ne može da te razori iznutra! Ali moraš ga iščupati!“

Kakva je korist od lepote, rekla bi mama, ako se pusti da trune?

Zamisli da si par belih rukavica, rekla bi mama razvlačeći jednu rukavicu obema rukama, prejako je vukući. Svaka mrlja koja na tebe padne postaje deo pletiva. Koliko god se prala, nikada više nećeš biti čisto bela. A ako ti se i bude činilo da mrlja bledi sama od sebe, to će biti zato što se upila u konac; zato što je prodrla još dublje.