Peter Voleben

veliki broj stabala stvara ekosistem koji amortizuje ekstremnu vrućinu i hladnoću, sakuplja veliku količinu vode i proizvodi veoma vlažan vazduh. U takvom okruženju drveće živi zaštićeno i može dostići duboku starost

Ali zašto je drvo takvo socijalno biće, zašto deli svoju hranu sa jedinkama iste vrste i tako brižljivo neguje konkurenciju? Razlozi su isti kao u ljudskom društvu: zajedno je bolje. Jedno stablo nije šuma niti može da stvori lokalno uravnoteženu klimu, pa je prepušteno na milost i nemilost vetru i vremenu. Nasuprot tome, veliki broj stabala stvara ekosistem koji amortizuje ekstremnu vrućinu i hladnoću, sakuplja veliku količinu vode i proizvodi veoma vlažan vazduh. U takvom okruženju drveće živi zaštićeno i može dostići duboku starost.

Stoga saradnja u oblasti ranog upozoravanja ima presudan značaj. Pritom se drveće ne oslanja samo na vazduh, jer u tom slučaju ne bi svaki sused bio obavešten o opasnosti. Radije šalje svoje poruke kroz korenje, koje je umreženo sa korenjem svih primeraka i funkcioniše nezavisno od vremena. Iznenađuje što se poruke ne šire samo hemijskim putem nego i električnim, i to brzinom od jednog centimetra u sekundi.

Jedna jedina gljiva se tokom vekova može raširiti na mnogo kvadratnih kilometara i na taj način premrežiti cele šume. Ona prenosi kroz svoje vodove signale od jednog stabla do drugog i pomaže im da razmene poruke o insektima, suši i drugim opasnostima. U poslednje vreme čak i nauka pominje Wood-Wide-Web u našim šumama. Do danas je tek veoma malo istraženo šta i u kolikoj meri se razmenjuje u toj mreži. Možda postoji i kontakt među različitim vrstama drveća, iako jedna drugu smatraju konkurencijom. Gljive, međutim, prosto slede sopstvenu strategiju, koja može biti izrazito posrednička i pomirljiva.

Možda je ćutljivost zaista izazvana ozbiljnim oboljenjem, a nekad i gubitkom spleta gljive, zbog čega je stablo odsečeno od priliva svih informacija. Ono više ne prepoznaje preteću opasnost, pa tako postaje švedski sto za gusenice

U životnoj zajednici šume informacije ne razmenjuje samo drveće nego i žbunje i trave, možda čak i sve vrste biljaka. Ali kada izađemo na obrađena polja, biljke postaju veoma ćutljive. Naše kultivisane biljke su zbog uzgoja uglavnom izgubile sposobnost komunikacije ispod i iznad zemlje. One su takoreći gluve i neme, pa su stoga lak plen za insekte.

Onaj ko zna da drveće oseća bol i ima sećanje, kao i da roditeljska stabla žive zajedno sa decom, ne može ih tek tako seći i divljati velikim mašinama po šumi.

Ta boja se javlja samo u vidu hlorofila u svežim listovima i kao rezerva u stablima živog drveća.

Od tog trenutka bi nužno međusobno razmenjivalo hranljive materije, gradilo navodnu socijalnu zajednicu i pritom bi davanje i uzimanje bilo samo slučajno.

biljke, prema tome i drveće, vrlo jasno razlikuju svoje korenje od korenja drugih vrsta, pa čak i drugih jedinki sopstvene vrste.