Danijel Kiz

Ja sam reko ništa ne brini ja ću uvek voleti stare drugare čak i kad umem da čitam i pišem.

Koliko je čudno da ljudi iskrenih osećanja i osećajnosti, koji ne bi iskorišćavali čoveka rođenog bez ruku, nogu ili očiju – da takvi ljudi bez imalo oklevanja zlostavljaju čoveka rođenog sa niskom inteligencijom.

Ja bih došao kod nje po utehu, a njen bes bi me potopio.

A u drugim prilikama je bilo nežnosti i zagrljaja poput tople kupke, dlanova koji mi prelaze preko kose i čela, reči uklesanih iznad katedrale mog detinjstva:

On je isti kao druga deca.

On je dobar dečak.

Čak i slabouman čovek želi da bude kao drugi.

Dete možda ne zna kako da se hrani, niti šta da jede, ali ipak zna šta je glad.

može reći da je moje svetlo bolje od tvoje tame?

Negde u tim mrljama od mastila krili su se odgovori koje sam koliko maločas znao.

nisam mogao. Nisam mogao da se setim šta sam hteo da kažem. Sve je nedostajalo.

Alis sada zna sve o meni i prihvata činjenicu da možemo biti zajedno tek veoma kratko. Pristala je da ode kada joj budem rekao da ode. Bolno je o tome razmišljati, ali slutim da je to što mi imamo više nego što će neki ljudi imati čitavog života.

Zašto večito posmatram život kroz prozor?

Mene nije briga da budem slavan. Samo oću da budem pametan ko drugi ljudi da bi imo mnogo drugara koji me vole.