K. Dž. Doerti

„Ali zar ne vidite?“, pitala je drhtavim glasom. „Umreće. A ako on umre...“

...moj život je završen.

Dok se okretala, Karterovi prsti dotakli su njene, a ona pomislila da to nije slučajno.

Srce ju je bolelo od ljubavi prema njemu.

„Kartere, ubijalo me je to što nisam smela da kažem tebi. Ti si bio jedini kome sam želela da se poverim. Ali...“

„Ali mi nisi verovala.“

Rejčel joj blago reče: „Eli, Karter ti je bio prva ljubav. Prva ljubav je uvek najgora.“

Žudela je da vidi Karterovo lice. Da mu čuje glas. Želela je da se sretne s njim u hodniku i kaže mu: „Ćao!“ Sasvim nemarno. Zato što se viđaju svaki dan, i što njihov susret ne znači ništa posebno. Zato što će se opet videti za koji minut.

„Ćao i tebi“, zamišljala ga je kako joj odgovara. A zbog toga se, ko zna zašto, osećala još gore.

Iznad svega, želela je Kartera. Poželela je da otrči preko krova do njegove sobe. Da mu sve ispriča. Da joj on pomogne da sve raščlani i da se smiri. Da je on tu, ona bi znala šta da radi.

Ali on nije bio tu. Bila je sasvim sama.

„Hoćeš li da prekršimo Pravila?“

Iako su od tada prošle već dve nedelje, još uvek je bila jednako oduševljena zbog toga što se Karter vratio. Što ga svakog jutra vidi za stolom na doručku. Što joj dolazi na prozor sobe posle povečerja, i stoji na ispustu smešeći se očima tamnim kao noć.

Nije želela da se ikada više razdvoji od njega.

Na kraju krajeva, ljudi su i ranije menjali svet.

Zašto ne bismo i mi?

Zašto nisu mogli da provedu ni dan kao normalna deca u normalnoj školi, deca kojoj su najveći problem ocene?