Mirjana Đurđević

Ne volim spomenike sa svežim cvećem, ne zato što se bojim svežih mrtvaca nego jer je to obično neka tužna priča

Kad ne znam šta znači neka reč, posmatram onoga ko ju je izgovorio, iz toga obično pogodim da li je to dobra ili loša reč.

Kod romana ti je najvažnije da shvatiš motivaciju. Tvoju motivaciju da pišeš baš to o čemu pišeš. Onda ispadne dobro

– Nikad ne veruj pesnicima kad pišu o ljubavi. Brzo ih ta ljubav prođe, u kafani, ne znaju posle ni kome su pisali, sem ako se ne proslave preko te pesme. A posebno ne veruj kad pišu o ljubavi prema domovini – u ovo prvo sam joj donekle i poverovala posle iskustva sa sirotom Pavladoljskom, čiji momak hrče dok je recituju, ali me je nastavak, o domovini, prilično začudio, pa sam se valjda izbečila na nju. – Šta me gledaš, i pesnici su ljudi, moraju od nečeg da žive, a od ljubavi prema domovini se najbolje živi.

To ću da pitam Dedu u nedelju, on ne podnosi Ruse, jer su pred oslobođenje bili danima kod

njih u kući u Banatu, doneli im vaške, a morao je sve vreme da čuva Nanu i Mamu od njih jer su bili podivljali

Znam šta ne mogu da budem, pevačica

Pun Beograd ulica i spomenika koji nose imena ubica i secikesa

Još samo fali Nikolu Pašića, u razmeri tri prema jedan, da posade na neki trg u varoši i donose mu vence za rođendan!

– Ko je taj?

– Bolje što ne znaš. Đubre radikalsko, seme im se zatrelo! Zaboravi, valjda se zatrlo, bar neke vajde od komunista

A oni se vole k’o zadružni konji!