Jasminka Petrović

Plašila se samoće, a opet, jedino se u svojoj samoći osećala sigurno. Kada bi zaključala sva vrata oko sebe, znala je da joj niko ne može prići, a samim tim, niko je ne može povrediti.

Ali ponekad je bol suviše veliki, a samoća teška i strašna, kao sada, u vreme novogodišnjih praznika. Svi negde žure, prave planove, smeju se, kupuju poklone, ukrašavaju stanove. Za to vreme ona sedi u svojoj tajnoj odaji i priželjkuje da je neko pronađe i otključa. Ali kako kad je ključ sa unutrašnje strane?

Ali ponekad je bol suviše veliki, a samoća teška i strašna, kao sada, u vreme novogodišnjih praznika. Svi negde žure, prave planove, smeju se, kupuju poklone, ukrašavaju stanove. Za to vreme ona sedi u svojoj tajnoj odaji i priželjkuje da je neko pronađe i otključa. Ali kako kad je ključ sa unutrašnje strane?

Dunav protiče kroz deset država”, nastavila je Tara sa ne smanjenim žarom. „Šest glavnih gradova tih država počinju na slovo B: Berlin, Beč, Bratislava, Budimpešta, Beograd, Bukurešt. Slovo B je fatalno za reku Dunav.

Kad ti zatvore vrata, ti otvori prozor

Jovana je presekla pomorandžu na dva dela. Jedva se uzdržavala da ne prsne u smeh.

Po vazduhu su prštale kapljice bogate vitaminom C. Mala kućna predstava i miris pomorandže delovali su kao osveživač dobrog raspoloženja.

ako treba da biraš da li ćeš da budeš srećna ili ćeš da budeš u pravu, uvek izaberi ono prvo. Sreća je najvažnija u životu.”

„Tara, ti si draga osoba, za tebe se vredi potruditi. Računaj na našu malu družinu. Ali da bismo mogli da ti pomognemo, ti moraš da napraviš prvi korak. Otključaj nam vrata i pusti nas da uđemo.”

Otvorila su se jedna od mnogih vrata u hodniku i svi iz čekaonice su pogledali u tom pravcu. Izašao je lekar i žurno krenuo niz hodnik. Bat klompi je odzvanjao još izvesno vreme. Onda su se otvorila vrata na drugom kraju hodnika i bat je prestao. Opet je bila tišina. Samo se povremeno čuo zvuk tipkanja po mobilnom telefonu.

„Ne volim zimu”, Tara je nastavila razgovor.

„A šta voliš?” – nasmejao se Goksi.

Tara je na trenutak zastala. Pogledala je u nebo i za mislila se. Goksi je strpljivo čekao odgovor. Gledao je kako pahulje padaju na Tarino čelo, obraze, nos, usne, bradu. Zavideo im je.

„Volim kale”, najzad se setila Tara. „Tako su elegantne zbog svojih dugih stabljika. Deluju otmeno, a opet su nežne i osetljive. Sviđa mi se i ta kombinacija boja: belo-žuta.”