Ljiljana Šarac

не можеш порећи да је родитељска љубав безусловна! Отац и мајка брину за своје дете докле год дишу! Могу да се на њега наљуте, могу и да се посвађају, али своја врата и срце за њега не могу да закључају

Jesam tužna i nesigurna posle raskida i to je prirodno. Srce nije na dugme. Ne mogu se emocije kao potrošni materijal odbaciti i obrisati. Tinjaće u meni još neko vreme žal za onim što je moglo da bude, a nije se ostvarilo. Možda ću i plakati ponekad jer sam ostala sama. Uprkos tome, osećam da nisam pogrešila. Neću se osvrtati. Neka sve ostane u prošlosti. U njoj nema ničeg novog. Kao što je govorila moja baka, mene moja sreća negde čeka…“

Trenutno moj život izgleda kao posle selidbe. Sve mi je tu negde, ali ne znam u kojoj kutiji. Vreme je da raskrčim nered. Da prepakujem i sebe i svoje okruženje…“

Zid ruši vlaga, a čoveka briga

Za jedan dobar dan mnogo se zlih pretrpi.

Ruka koja daje ne oskudeva.

није ми свеједно, али сам ја та врата заувек затворио. Закључао. Кључ сам намерно затурио. Ништа то не може променити.

Како бих се ја осећала да одем из Београда и никад се више у њега не вратим?! Преселила сам се из једног краја у други па ми није добро.“

Осјећам се кâ да сам се нашâ у тамном вилајету. Знаш, то ти је кâ у оној народној причи о томе да ти једно кајање не гине након што донесеш одлуку –

шта би требало да упрскам, кажем или урадим па да се мој Данило толико наљути на мене, а ја на њега, да се никад више не сретнемо?! Да ли је то реално?! Не могу то ни да замислим! А њима се ипак десило…“