Mario Vargas Ljosa

Uprkos tome što sam unuk i praunuk oficira, a još dalje unazad, konkistadora koji me uopšte ne zanimaju, ja sam sada pacifista. Smatram da je svaki rat zločin. Pa čak i ako se priznaje postojanje pravičnih ratova kojih je nesumnjivo bilo – Šestodnevni rat, na primer – ako prihvatimo ijedan pravičan rat, samo jedan, to već otvara vrata opravdanja bilo kog rata i nikad neće nedostajati razloga za njegovo pravdanje, naročito ako se izmišljaju i hapse kao izdajnici oni koji misle drukčije. Ranije nisam shvatao da su Bertrand Rasel i Gandi i Alberdi i Romen Rolan bili u pravu kad su se protivili ratu, a možda je danas potrebno više hrabrosti usprotiviti mu se nego ga braniti ili čak u njemu učestvovati.

M. V. LJ.: Ova vaša skepsa nije u sukobu s nekim vašim optimističkim izjavama o miru, upravo protiv rata, a u poslednje vreme protiv mučenja i svakovrsne represije.

H. L. B.: Da, znam. Ono što ne znam jeste da li to ičemu koristi. Davao sam te izjave iz etičkih razloga, ali ne verujem da nečemu služe, ne verujem da mogu bilo kome da pomognu. Mogu da pomognu meni da umirim svoju savest, samo toliko. Ali da sam ja na vlasti, ne znam šta bih radio, nalazimo se u slepoj ulici.

U suštini, vrlo dobro zna da je genije, mada, za skeptika poput njega, tako nešto nema nikakvog značaja.