Momčilo Nastasijević

Sâm ja.

Nastajem čudno

iz ovog nestajanja,

snom te dublje me sve budi.

Sama zgažena biljka

zlatan otvara cvet

iz ožiljka.

Čudno li me slobodi ovo

čudnije li veza.

Ljubeći šta li to ubijam,

jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,

pa me pali.

A čudno zastrepi srce,

a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,

šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,

a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,

bez dna u nalaženju,

bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli

sve bolnija su obnaženja.

* * * * *

Vreo se ulivam,

a čudno zastrepi srce,

a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,

šta li budim?