Radmila Mečanin

Napred, između jela pokrivenih injem, već se plavi zora. Breze se razmiču, zveckaju majušnim ledenicama na končanim grančicama, otvaraju im široku poljanu, ukrašenu debelim jorganom snega. Evo i krive lipe sa dupljom, uskom i dugom, kao

Postoji jedino ono što jeste. Jedino ono što jeste.

Naokolo svirepo pleše mećava.

U šumi je tiho na jutarnji način, a

vrha brda, ravnica koja se prostire dole izgleda kao džinovski beli stolnjak, po kojem je ruka Svevišnjeg razbacala perle drveća i trake puteva

Vi često mislite o tome „šta bi bilo kad bi“?

A ona će da oseti kako bol, kojim je ispunjen svet, nije nestao, nego joj je dao da ga udahne.