Štefani Štal

Važno je i pitanje kakav uzor su čoveku roditelji dali. Ako je devojčica, na primer, imala veoma dragu, ali pomalo slabu majku, koja se stalno prilagođavala dominantnom ocu, poistovećivanje s majkom može da razvije principe i uverenja kao što su: „Žene su slabe“, „Moram da se prilagođavam“, „Ne smem da protivurečim.“ Ili će, s druge strane, distancirajući se od majke, razviti principe i uverenja kao što su: „Moram da se branim“, „Nikad ne smem da se potčinim“ i „Muškarci su opasni.“

Ako dete od roditelja doživi premalo uvažavanja i razumevanja svojih osnovnih potreba, ono će se mnogo truditi da postigne uvažavanje i razumevanje. Deca rade skoro sve da bi se dopala roditeljima. Ako su roditelji, dakle, za ljubav sposobni tek u ograničenoj meri i/ili teško mogu da se užive u osećanja i želje svoje dece, dete preuzima odgovornost za to da mu veza s roditeljem uspe.

Mnoga principijelna uverenja nastaju u prvim godinama života, kroz interakciju između deteta i najbližih osoba koje brinu o njemu.

Tipične zaštitne strategije su, recimo: povlačenje, težnja skladu, težnja savršenstvu, napad i agresivnost, ili težnja moći i kontroli.

Ove prve godine života za čovekov razvoj su toliko važne zato što se u to vreme uobličava struktura njegovog mozga, s celokupnom mrežom neurona i njihovim međusobnim vezama. Zbog toga nam se iskustva koja u toj fazi razvoja stičemo s bliskim osobama koje brinu o nama duboko utiskuju u mozak. Način na koji mama i tata s nama postupaju predstavlja neku vrstu projekta za sve veze i odnose u našem životu. Kroz odnos s roditeljima učimo šta da mislimo o sebi i o međuljudskim odnosima.

Pre svega druga godina života, kada dete već može da hoda, pa i da potrči, odlikuje se brojnim zabranama i ograničenjima koja roditelji postavljaju. Dete stalno opominju da ne razbija igračke, da ne dira vazu, da se ne igra s hranom, da ide na nošu, da bude oprezno itd. Dete, dakle, često oseća da nešto ne radi kako treba, dakle da nekako „nije okej“.

Kroz to kako se osećamo u prve dve godine života uglavnom učimo da li smo u principu dobrodošli ili nismo. Celokupna briga o odojčetu i malom detetu odvija se telesno: hranjenje, kupanje, prepovijanje. I ono što je veoma važno: maženje. Zahvaljujući maženju, pogledima punim ljubavi i tonu glasa osobe koja ga neguje dete doznaje da li je na ovom svetu dobrodošlo ili nije. Pošto smo u prvim godinama života u potpunosti prepušteni na milost i nemilost postupcima svojih roditelja, tokom tog vremena nastaje takozvano prapoverenje, ili pak pranepoverenje, jer ovaj prefiks „pra“ ukazuje da se radi o veoma dubokom, egzistencijalnom iskustvu. To iskustvo se utiskuje duboko u telesno pamćenje. Ljudi koji su razvili prapoverenje osećaju na jednom vrlo dubokom nivou svesti poverenje u sebe same, što je i osnovni preduslov da mogu da veruju drugima. Nasuprot tome, ljudi koji to prapoverenje nisu stekli, na vrlo dubokom nivou osećaju nesigurnost i pokazuju veće nepoverenje prema

Ako je dete osujećeno u svojoj potrebi za povezivanjem, to može različito da se odrazi na njegov psihički razvoj.

Kada je reč o negativnom utiskivanju, i malobrojni negativni utisci dovoljni su da ostave dubok trag u našem pamćenju. S pozitivnim doživljajima, nažalost, nije tako jer smo genetski tako ustrojeni da na loše vesti više pazimo i da ih mnogo duže pamtimo. Razlog leži u tome što je za preživljavanje važnije da se obrati pažnja na opasnosti nego na ono što se odvija kako treba

Mnogi se zbog svojih negativnih principijelnih uverenja neverovatno trude da sve urade kako treba. Greške i zakazivanje u njima izazivaju dubok osećaj stida – jer žalosno potvrđuju njihov osećaj da nisu dovoljno dobri.