Lesli-En Džouns

Pirs Morgan je javno zahtevao povratak pesme „Brown Sugar“ u koncertni program. Sveprisutni novinar i televizijski reporter, sada svetska zvezda, a nekada mi je bio urednik, proglasio je Stounse za „kukavice“ jer su poklekli pred „siledžijama budnosti“ i odustali od pesme koja sadrži pominjanje broda za robove Zlatna obala i robovlasničko bičevanje žena. „Nema ničeg rasističkog u stihovima ’Brown Sugar’“, besneo je Pirs Morgan ističući da pesma staje u odbranu crnih žena i daje im podršku i nimalo ne ulepšava robovlasništvo. Prozivajući reperske pesme sa stihovima zaista duboko uvredljivim po žene, on je upozorio: „Narativ ’budnost’ sada će biti da pesma JESTE rasistička te su, posledično, Stounsi rasisti, a njihovo odustajanje od pesme predstavlja prihvatanje takvih tvrdnji. Kakva potpuna besmislica.“

Međutim, 2006. godine aukcijska kuća Bonams ponudila je predmet označen brojem 1451, koji nagoveštava nešto drugačije. Uredno ispisano Brajanovo pismo od 4. maja 1963, na devet strana, obožavateljki po imenu Dorin Petifer predstavljeno je uz preporučenu sumu od 15.000–22.000 funti. Konačna prodajna cena nije otkrivena. Pismo objašnjava korene grupe i govori o njihovim ambicijama. „Članstvo“ je opisano na sledeći način:

Kit Ričards – gitara, 19 godina. Krenuo u Umetničku školu, a onda pravo u ritam i bluz.
Mik Džeger – vokal, usna harmonika, 19 godina. Londonski ekonomski fakultet.
Čarli Vots – 21, radio nekoliko godina u marketingu, sada je muzičar s punim radnim vremenom (bubnjar).
Ijan Stjuart – klavir, 23, radi u hemijskoj kompaniji kao službenik za otpremu robe, ili nešto slično, jednako grozno. Jedini član grupe koji je oženjen (jedini koji će i biti oženjen). Ponosni otac malog sina (ili ćerkice).
Ja, Brajan Džouns – gitara i usna harmonika, 21, nekada sam studirao arhitekturu, ritam i bluz me više umetnički ispunjava. (Mik, Kit i ja, kao što si verujem primetila, nosimo dugačku kosu, dok ostali deluju uobičajenije).

Šta je još imao? Ono što će svaki veliki bubnjar istaći kod drugih velikih bubnjara: „filing“. Šta je to „filing“? Teško je to razumeti ako niste bubnjar. Bubnjar sa „filingom“ nije neko ko samo svira pesmu. On nosi pesmu. On diše sa njom. Pesma mu ulazi pod kožu i pravo u srce. Ona svira njega. On čitavim svojim bićem seda za svoj komplet bubnjeva, hrabro, odlučno i drsko. On svira i svojim licem, a ne samo rukama. Sve se očitavalo u Čarlijevom izrazu lica: stegnuta vilica, uvučeni obrazi, usne okrenute na unutra obrazujući tanku horizontalnu liniju. U čemu je fora kada on svira za mrvicu presporo, malkice iza ritma? Komplikovano je. Uvek je tako. Ali da, to je to što je Čarli radio. On je svirao iza ritma „na drugu“.31 Kako? U stvari, Čarlijev bas-bubanj imao je tendenciju da malo žuri ispred ritma, dok je doboš zavlačio iza. To je stvaralo osećaj razvlačenja i davalo snagu celini.32 Posedovao je tehniku, „gruv“ i urođeni dar. Sve je zavisilo od toga kako je čuo pesmu, kako ju je proživeo i kako je njenu energiju pretočio u ritam. Činilo se da to radi bez ikakvog napora. Takav je bio Čarli.

Merijen je bila Mikova muza. Ona je proširila njegovo skromno znanje o baletu, klasičnoj muzici i književnosti. Ona ga je učinila prefinjenijim i pomogla mu da se podigne na viši nivo. Upravo je Merijen poklonila Miku primerak romana „Majstor i Margarita“ ruskog pisca Mihaila Bulgakova, kontroverzno filozofsko delo koje secira poimanje dobra i zla i njihov uticaj na ljudske živote, zaključujući da su to dvoje međuzavisni. Ovo je nadahnulo pesmu koju mnogi smatraju najboljom i najosobenijom u repertoaru Rolingstounsa, „Sympathy for the Devil“.

Termin „listomanija“ pojavio se sto dvadeset godina pre „bitlmanije“, opisujući zastrašujuću histeriju koja je obuzimala žene tokom Listovih resitala. Nije to bio tek društveni fenomen već prepoznatljivo medicinsko stanje. Takođe, bio je to naslov filma koji je Ken snimio o Listu. U vreme našeg intervjua Rasel je bio pedesetdevetogodišnjak, ali i dalje jednako zadrt obožavalac rok muzike, pa je za ulogu Lista odabrao Rodžera Doltrija, pevača grupe Hu, dok je za prateću muziku angažovao čarobnjaka klavijatura Rika Vejkmena.

Oduvek sam mislio da bi Stounsi bili mnogo bolji bend da su umeli da cene Brajana i uključe ga u stvaranje. Mogli su sve ove godine da rade inventivnu i uzbudljivu novu muziku, umesto ležanja na lovorikama i beskrajnih turneja na kojima prežvakavaju davnašnje hitove, jedino što publika želi da čuje od njih već više od polovine karijere.

Čujem da Kit sada redovno odlazi u crkvu i da ima dobar odnos sa Bogom. Siguran sam da se obraća Kitu kao i svakom drugom. Bog ima izbor.“

Kit, koji je voleo da kokice zaliva tekilom i koji je jednom prilikom, upitan šta je najčudnije što je pokušao da ušmrče, odbrusio: „Moj otac. Ušmrknuo sam svog oca.“
„On je kremiran“, otkrio je Kit pričajući o Bertu Ričardsu, koji je umro 2002, sa osamdeset četiri godine. „Nisam odoleo da ga ne ukrstim s malo kokaina. Tata se ne bi bunio, bilo mu je svejedno. Prošlo je dosta dobro. Evo, još sam živ.“
Dodao je, gotovo lukavo: „Kit Ričards sve mora da proba bar jednom u životu.“ On priznaje da je bio razočaran kada je ispao sa liste „najverovatnijih narednih žrtava“.

Pitamo se: šta je sledeće? Nova titula za Rolingstounse. ’Liferanti finih buntovnih pesama za Njeno veličanstvo kraljicu’? Trebalo je da se raziđu dok je legenda o njima još uvek bila živa i zdrava, kao što su Bitlsi imali hrabrosti da urade. Umesto toga, Džeger se pretvorio u Bila Gejtsa, a bend u Majkrosoft. Svakako zadivljujuća globalna korporacija, ali da parafraziram grupu Tanderklap Njuman, oni nisu predlagali: ’vadite svoje oružje i municiju jer nešto je u vazduhu.’151 Ključna reč postala je isplata, a ne revolucija.

Radikalno premontirana verzija pojavila se ipak u avgustu 1970, ali je dočekana na nož od kritičara koji su osuđivali žive scene seksa i proglašavali „Predstavu“ najodvratnijim i najpretencioznijim filmom svih vremena. „Film koji je užasnuo Holivud“, vrištali su naslovi u novinama. „Ne morate biti narkoman, peder, sadomazohista ili tupan da biste uživali u ovom filmu“, pisao je Njujork tajms, „ali pomoglo bi ako ste jedno ili više od toga.“ S vremenom je ovo ostvarenje postalo kultni klasik zahvaljujući prodaji video-kaseta i de-ve-deova. Izražavam slutnju da je veći broj obožavalaca Stounsa i Džegera slušao ili čitao o ovom filmu nego što je bilo onih koji su ga zaista pogledali. U svakom slučaju, nije li ovo još jedan primer „carevog novog odela“? Ljudi tvrde da im se nešto dopada jer su poverovali kako će delovati pametno i moderno. Zar se niko nije zabrinuo što je jedna maloletnica bila izmanipulisana i iskorišćavana tokom snimanja? Danas „Predstavu“ nazivaju „jednim od najuticajnijih i najinovativnijih filmova sedamdesetih godina“, i „jednim od najvećih ostvarenja u istoriji britanskog filma“. Čak ga je 1999. Britanski filmski institut izglasao na četrdeset osmo mesto među najboljim britanskim filmovima svih vremena. Koliko su tek ostali bili loši?