Jelena Bačić Alimpić

Neka te srce nosi tamo gde želiš da budeš i bićeš najbolja.

Volela sam tu staricu nežnog srca i naizgled prekog karaktera, zbog njene mudrosti i pravičnosti, više no zbog retke nežnosti koju bi mi upućivala. I bolje je bilo tako. Da me je nona previše u detinjstvu mazila, onako kako ni majka nije, ne znam da li bih imala dovoljno hrabrosti da se otisnem u nepoznato bez žaljenja, s verom da ću uspeti da se uzdignem iznad prosečnih i svojom pameću i istrajnošću postignem ono što mi je bio cilj ili genski zapis, tumačite kako vam je volja – da budem najbolja.

U pravu si… Ali moraš da znaš, Mihajlo… ja nijednom drugom ne mogu i neću pripasti… Moje srce pripada tebi. I ako se ne budeš mnome oženio, opet drugome pripasti neću. Jer, ti si moj svet.

– Emilija…

– Ćuti. Ne govori više, Mihajlo. Previše smo već rekli i previše učinili. Bolje je da se vratimo dok ne bude prekasno.

Nemoguće je spoznati ljubav bez greha i greh bez ljubavi. Jedino što je važno jeste istina koju u duši svojoj čuvamo, a svaka duša je grešna.

razmišljala je o tome kolika je zapravo snaga potrebna da zavoliš drugo biće više negoli sebe, da te takva ljubav nagoni da i pored patnje koju sa sobom nosi, živiš dalje i potajno se naslađuješ željom, žeđi za njom. Žalila je one koji se nisu mogli zaljubiti, prepustiti se, žrtvovati se.

Nije srećan onaj ko mnogo ima, već onaj kome malo treba, jedina moja. Zapamti.

U plavetnilu njegovog pogleda prepoznavala je sopstveni bol, a to joj je slamalo srce više nego što je, činilo joj se, mogla da podnese.

Mihajlov nevešto zašiven porub savesti počeo je da se osipa onoga trenu

Tog trenutka, kao da se i sama smrt iznenadila. Kako da umre tako dobar čovek? Previše je to za jedan grob.

Želim da budeš srećna, da se ponovo smeješ. Pokopao sam tvoje biće u svoju tamu i sa tom spoznajom više ne mogu da živim…