Momo Kapor

»Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!« govorio je kasnije profesor Mišel Babić za svoj susret sa Unom u jesen 1980.

mate pravo! Ko je rekao: čovek može da pije sa svakim, ali da jede — može samo sa prijateljima?

Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate onu cenu na koju ste spremni.

Ta biblioteka je rasparčana, izgorela ili pozajmljena, pa nikada vraćena, prodana na kilo, razbijena u paramparčad, poput onog velikog Andersenovog ogledala iz Snežne kraljice čije su krhotine u našim zenicama. Nju je potrebno tražiti po lošim i dobrim godinama, po tuđim knjižnicama, po uspomenama, ljubavima, prijateljstvima, u lavirintima epohe u kojoj smo živeli… Čini mi se da bi jedna takva knjiga – možda, zbornik, spomenar, antologija, svaštara ili nešto slično – imala smisla ako bismo, pružajući je nekom nepoznatom (ko se zanima za nas), mogli mirno kazati: „Evo ti ova knjiga, napravljen sam iznutra od tih stvari!“

Rođeni u siromaštvu, ali, nažalost, ne onom romantičarski dekorativnom, već u ponižavajućoj poluoskudici sitnih činovničkih i zanatlijskih familija, koje životare od prvog do prvog a bedu skrivaju lepim kućnim vaspitanjem, u zemlji gde kolekcije predstavljaju nedostižnu građansku bajku; ovde, gde je sticanje neizvesno i, uglavnom, neprenosivo sa kolena na koleno zbog čestih ratova i provala mržnje koja pali i ruši sve pred sobom, naša kolekcionarska žudnja zadovoljavala se sakupljanjem klikera i sličica u mladosti; a kasnije, starog novca i poštanskih maraka, koje je lako sakriti i preneti na neko bezbednije mesto.

Šta je ostalo od onih divnih devojaka, njihovih najvećih ljubavi, zbog kojih su se i povukli u provinciju da im pruže krov nad glavom? Mislili su da je to samo privremeni boravak, dok se malo srede, potkože i nešto uštede, dok se rodi dete koje je bilo na putu, ili dok otplate dugove i kredite sa kojima su studirali, a tonuli su beznadno u sigurnost, plašeći se sve više povratka u neizvesnost nemilosrdnog velikog grada, ne priznajući nikada konačni i neopozivi poraz.

Poneli su ih sa sobom u unutrašnjost kao duhovni miraz – da ne zaborave ko su, odakle dolaze i kuda treba da se vrate; bila je to neka vrsta naivne zaštite protiv učmale sredine koje su se s pravom unapred plašili, znajući dobro da je svojom čamotinjom razjela i mnogo jače od njih.

Napolju su puste, mračne ulice na kojima, to obojica pouzdano znamo, nema nikakvih čuda i iznenađenja; njima nikada neće naići neko ko nam je bio drag, a izgubih smo ga usput iz vida – sedimo iznad mušeme i osluškujemo zavijanje komšijskih pasa.