Bet Mori

Nije ni čudo što sam pila da zaboravim; da zaboravim da sam zaboravila, da sam zaboravljena.

Prosto je osećaj bio kao da je on moj dom.

Čarolija ne sprečava ono najgore da se desi. To najgore se dešava neprestano, svakodnevno. A onda život ide dalje. I samo istrajavaš i nadaš se da ćeš uspeti da sačuvaš to malo mrva i belih zubića što preostaju.

Dok me je Bobi gurkala njuškom i lizala mi suze sa obraza, pomislila sam: kad bih samo mogla da se vratim, popela bih se u onu spavaću sobu u potkrovlju i napisala mu najduže, grešaka najpunije pismo koje bih uspela da sročim.

Zauvek

njegova draga

Misi.

Ponekad ljubav ne probode srce, već ga ušuška i zaštiti.

Ne možeš se zaštititi od nesreće – strela će uvek naći neki prolaz – ali kraj prave osobe, kad te život obori, uspećeš opet da se digneš.

Deca su tako predivna, savršena i sjajna, kao kesten tek ispao iz ljuske. Kakva šteta što sva odrastu u odbojne zrele ljude. Kad bismo samo mogli da očuvamo tu predispoziciju da se opijamo mogućnostima, da sve dočekujemo raširenih ruku.

No svejedno, tačno je, zar ne? Ako nešto zaista hoćeš, istraj.

Neopisivo ubitačna tišina. Činilo mi se da je čitav moj život bio jedna kakofonija, neprekidno brujanje i pozadinsko brbljanje, a onda Leo više nije bio tu i odjednom je zavladao potpun i apsolutni mir. Mir, i tišina, i prostor. Ono za čim sam navodno žudela sve te godine, a bilo je nešto najgore, najzagušljivije što sam ikad doživela.

Po mom shvatanju, narcisoidan čovek samo zuri u svoj odraz u jezeru; čovek koji poseduje filautiju uživaće u tom jezeru i pozivaće ljude da mu se pridruže. Oni koji su istinski sebi dragi kao da imaju i veći kapacitet za prijateljstvo, veću sposobnost da puste druge u svoj život. Možda sam baš zato u prošlosti uvek bila prilično usamljena. Ali rado sam zamišljala da počinjem da zamačem nožni palac u te vode.