Žoze Saramago

pitam političke ekonomiste i moraliste da li su već izračunali broj duša koje je neizbežno osuditi na oskudicu, mukotrpan rad, čemer, zaostalost, bestidnu neukost, bespoštednu bedu i krajnju nemaštinu kako bi se proizveo jedan bogataš.

Almeida Garet

(1799–1854)

Danas mi je kuća puna slika konja. Skoro svako ko me prvi put poseti pita da li jašem, a ja zapravo i dalje bolujem od pada s konja koga nikada nisam uzjahao. To se na meni ne primećuje, ali duša mi šepa već sedamdeset godina.

Isuviše dobro je poznavala muškarce da bi ih volela.

U dvanaestom članu Povelje o ljudskim pravima stoji: „Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled.“ I još: „Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.“ Tako je tamo zapisano. Ta povelja sadrži, pored ostalih, i potpis predstavnika Sjedinjenih Država, sledstveno tome, Sjedinjene Američke Države preuzimaju obavezu da poštuju i da ispune navode sadržane u toj povelji.

Priroda stvara svoja raznorodna stvorenja sa zadivljujućom sirovošću. Između umrlih i bogalja od rođenja, smatra da joj neće nedostajati onih koji uspevaju da joj obezbede rezultate reprodirekcije, što je dvosmislena i labava kovanica kojom se objedinjuju reprodukcija i direkcija, s onom komotnom i dopustivom nepreciznošću koja menja značenja onoga što se govori, onoga što se čini i onoga što jeste. Priroda sama po sebi ne deli zemlju na privatna dobra, ali se time služi. Pa ako posle žetve ambari bezbrojnih mravinjaka u polju ostaju nejednako popunjeni, sva dobit i gubici beleže se u velikom računovodstvu planete, te nijedan mrav neće ostati bez svog statističkog udela hrane. Za zaključni račun nevažno je da li je smrt miliona mrava uzrokovana prirodnom najezdom vode, zamasima motike ili pobudom uriniranja, ko je živeo, hranio se, ko je uginuo, ostavio je drugima. Priroda mrtve ne računa, broji žive, i kad joj oni preteknu, pravi nova krvoprolića. Sve je sasvim jednostavno, vrlo jasno i veoma pravično, jer dokle god seže pamćenje mrava i slonova, niko se dosad nije žalio u velikom životinjskom carstvu.

Posle zemlje, nadzornik je prva neophodna stvar za Lamberta. Nadzornik je kamdžija koja čopor dovodi u red. Pseto među psima odabrano da ujeda pse. Mora biti pas, jer poznaje sve pseće marifetluke i manjkavosti.

Evo guje iskušenja, gamiže uz krošnju odakle Žoao Mau-Tempo posmatra Lisabon i obećava mu sva čuda i bogatstva prestonice u zamenu za jeftinu kartu za feribot, uostalom i ne tako jeftinu za onoga ko nema ništa, ali, uzmi sve što ti život daje, budala se nećka, posle se kaje.

Duvao je divalj vetar, britak, nesnosan, Antonio Mau-Tempo, goluždrav, u oskudnoj odeći, jer sve ima svoje opravdanje, pusti svinjama na volju, našavši zaklon iza jednog mašuša, Šta je mašušo, Mašušo je mladi šaparo, to svi znaju, A šta je šaparo, Šaparo je mladi hrast plutnjak, dabome, Znači mašušo je, u stvari, plutnjak, Dabome, zar nije očigledno, Ah, Elem, rekoh, Antonio Mau-Tempo se zaklonio iza mašuša, umotao se u džak koji mu je služio kao kabanica za svako nevreme, i na pljusku i na mrazu, to je bio džak za gnojivo, Bog šalje hladnoću u skladu s odećom, sve u svemu, zavlada opšta sreća, svinje u žitu, starešina peče šišarke, Antonio Mau--Tempo u svom utočištu gricka koricu, I još ima onih koji o ovoj latifundiji nešto loše govore, Baš vala, ali nevolja je bila u tome što je starešina imao kera, bistru živuljku, bilo mu je sumnjivo šta Antonio Mau-Tempo radi iza stabla, stade besno da laje, Istina je kad kažu da je pas čovekov najbolji prijatelj, Ovaj sigurno nije bio prijatelj Antonija Mau-Tempa, Starešina stada skoči na uzbunu, zateče dečaka i dreknu, šta, ti spavaš, zavrljači štap na njega, a taj, da ga je pogodio, Antonija Mau-Tempa više ne bi bilo, dečak je bio dovoljno priseban da ne čeka novu priliku, dohvatio je štap i zavitlao ga u polje, nađi ga, sad, ako možeš, i klisnuo.

Odnese dve svinje, metnu ih na mulu s obe strane, opet bez glave, pa svinje, jašta, muli je trebala glava da gleda kud gazi.

Straža motri s osmatračnice, i jedan od njih veli drugom, kroz veseo, vojnički smeh, Ovo liči na kavez s majmunima, kad bih imao kikiriki, bacio bih im, bilo bi ludo, ala bi se podžapali. To kazuje da su neki žandarmi i putovali, znaju šta je zoološki vrt, vladaju pravilima sažetog uočavanja i hitre kategorizacije, pa ako oni kažu da su ovi bedni ljudi, učoporeni u areni za borbu s bikovima u Montemoru, isto što i majmuni, ko smo mi da im protivrečimo, a oni su uz to uperili svoje karabinčiće u nas, rekoh karabinčić jer mi se rimuje s pištoljčić, naopako bi bilo da kažem karabinčina zarad rime s pištoljčina, mada bi baš dobro leglo sa žandarmčinom, osim ako bi umesto žandarmčina kazao žandarmić ili žandarmče, a ima i toga. Pričamo radi priče, da nam prođe vreme, ili da ga zadržimo, u neku ruku mu time stavljamo šaku na prsa, moleći ga, Ne prolazi, ne pomeraj se, ako napraviš još jedan korak, zgazićeš me, ništa ti nažao nisam učinio. To je isto kao da sam se sagnuo, stavio ruku na zemlju i rekao joj, Stani, ne obrći se, hoću da se nagledam sunca još malo.