Sara Paborn

Tako je to sa nekim osobama, jednostavno želite da im budete u blizini, a ni sami ne shvatate zašto.

Zbunjenost je prvi korak na putu ka nečem novom.

„Sloboda znači ostaviti iza sebe upornu potragu za srećom!“

„Zapravo je pomalo smešno upotrebiti tu reč, burno. Ponekad pomislim kako bi za ljubav trebalo da postoji više reči. Nekako je isuviše škrto imati samo jednu, kad postoje toliki načini na koje vam neko može biti drag.“

Ljudi se prvo ograde od prirode koliko god mogu. Zatim, pošto uvide da im je ipak potrebna i žele da joj se vrate, onda gledaju da kroz nju projure najbrže moguće. Koriste je kao neki prokleti paravan.

Zapravo vam vrlo malo toga ostaje u sećanju, što važi čak i za ono što ste obećali sebi da nikada nećete zaboraviti.

Pre dvadeset godina bila sam uverena u svoju nepogrešivu sposobnost da izaberem pravi put za sebe. Sada stojim u zaraslom jarku i više ne znam ni gde se ti putevi nalaze. Deluju mi kao nešto što se odvija u daljini, uspevam da čujem šum, ali ima previše toga drugog što mi zaklanja vidik.

Ne postoji ništa što ljudi više žele da čuju. Stvari će se srediti, samo ako to dovoljno želite. Možete uticati na sve. Možete postati šta god želite. Odlučivati o svojoj sudbini. A to jednostavno nije istina, barem ja to znam zasigurno.

Kada nastavite dalje, vreme koje je postojalo pre potištenosti deluje još udaljenije. A niste baš sigurni da je to ono što želite. Moguće je poželeti da zadržite prošlost čak i ako to znači da ste prinuđeni da životarite u lošijoj sadašnjosti.

Ponekad kažnjavate sebe time što prestanete da se brinete o sebi, tako da se sve oko vas nađe u ruševinama, baš kao i vi sami.

Sve su to nevažne sitnice, ali to što sam ih ostavila da leže tu i skupljaju prašinu otkriva moju nespremnost da krenem u bilo kom pravcu.