Kolin Huver

Gubim rat istog časa kada dospe u moj vidokrug. I to rat za koji nisam ni znala da ga vodim.

„Tejt, ljubav nije uvek lepa. Ponekad ti život prođe u nadi da će se stvari s vremenom promeniti. I postati bolje. A onda, i pre nego što se osvestiš, nađeš se na početku, dok si srce izgubio negde usput.“

Na sve ću pristati ako to znači da će me ponovo poljubiti. Pogotovo ako znači da ću iskusiti i više od njegovog poljupca.

Ta njegova zlatnosmeđa kosa uparena sa tim hipnotišućim plavim očima, široka ramena, snažna vilica jasno uokvirena bradom koja iznikne posle nekoliko slobodnih dana, pa i to kako uvek miriše očaravajuće slatko, kao da je upravo izašao ispod tuša, a da se još nije obrisao peškirom.

„Kada ti život da limun, potrudi se da znaš u čije ćeš ga oči nacediti.“

„Neki ljudi… postaju mudriji kako odrastaju. Nažalost, većina samo ostari.“

Molim te, pomisli kako je ovo nešto najsmešnije što ti se ikada dogodilo, zato što je i tvoj smeh mnogo bolji od večere za Dan zahvalnosti.

„Ponekad čovekova duša nije dovoljno snažna da izdrži duhove iz svoje prošlosti.“ Otvara vrata i ulazi u stan. „Možda je dečko negde usput izgubio dušu.“ Zatvara vrata i ostavlja me da rastumačim još veću zbrku u svojoj glavi.

„Da li si čula za onu izreku ’Kada ti život da limun…’?“

„Napravi limunadu“, dovršavam njegov citat.

Kep me pogleda i odmahne glavom. „Ne ide tako“, kaže. „Kada ti život da limun, potrudi se da znaš u čije ćeš ga oči nacediti.“

Neki ljudi… postaju mudriji kako odrastaju. Nažalost, većina samo ostari.“