Dušica Milojković

Čega se bojiš?“

Da ću biti povređena.

Da ti neću biti dovoljna.

Da ću ti naneti bol.

Da ću te izgubiti.

S ovom slikom počinje nešto novo, iznenada je pomislila. A Dijego me neće sprečiti da živim kao slikarka.

Ja sam umetnica. I to je jedino bitno.

Njegov stisak na mojim leđima postao je čvršći. „Nema nikoga ko bi za mene bio ili jeste bolji i koga hoću više od tebe, Sojer. Nema nikoga.“

„Volim te“, provalilo je iz mene.

Još sam bila u jednoj mokroj čizmi, mirisala sam na šnicle, nos mi je curio, ali bilo mi je potpuno svejedno.

„Šta?“, jedva je progovorio Ajzak.

„Znam da sada nije najbolji trenutak da ti to kažem. Ne izgledam dobro, a u ovom hodniku nije baš ni posebno romantično… čak ni za moje pojmove. Ali“, bespomoćno sam slegla ramenima. „Volim te, Ajzače. I to čak prilično jako.“

Tada me je poljubio.

Kada su nam se jezici sreli, nekako sam očajnički zacvilela. Toliko mi je nedostajao. Zario je ruku u moju kosu i toliko me je čvrsto privio uz sebe da sam jedva disala. Ali i disanje je bilo kao moje čizme, ili nos koji curi, nešto sporedno, sve dok ne prestaje s tim

Knjige i ljudi napravljeni su od istog materijala.

dobra knjiga je toliko zabavna da je u krevetu čitate sve dok oči ne počnu da vam se sklapaju.

nije važno šta čovek čita, važno je da čita

To je ono što je tužno. Jer onaj ko voli da čita želi da pročita sve dobre knjige.“

Bez obzira odakle čovek poticao, kojim jezikom govorio, svi ljudi plaču.

Danas nema sladoleda, novac ti treba za knjige. One su životna namirnica koja mnogo duže traje.“