Momo Kapor

Primetio sam da retko ko ume da uživa u svakom svom danu, da ne čeka ništa, tačnije da živi sada i u ovom trenutku, ne bežeći pod okrilje prošlosti (koja je uvek bolja), ili u budućnost, koja će, navodno, ispraviti sve nepravde.

Kako da joj objasnim da me je život više od četrdeset godina držao kao taoca, a nijedan parlamentarac nije došao da pregovara o mom oslobođenju? Da sam rasipao dane, nedelje i mesece gde god sam stigao, kao da ću živeti sto godina; kako da joj objasnim da joj nisam doneo ništa osim umora, dosade i želje da malo posedim ispred njene kuće

Ništa me tako ne ponižava kao čekanje u redu!

Pitam se: Zašto sve to činim? Zašto pišem? Nalazim hiljade i razumnih odgovora, ne verujući nijednom do kraja. Ostavljam trag? Sakupljam materijal za jednu buduću knjigu, koju će završiti neko umesto mene kada joj vreme, osim početka, osvetli i kraj, i kada se na ove redove bude gledalo kao na dokumenat nepoznate žrtve? Ali zbog čega bi trebalo da me zanima nešto što će ostati posle mene kad me više neće biti da to vidim i, možda, doživim zasluženo pomilovanje? Na kraju, dolazim u samu blizinu odgovora, ali ne smem to sebi da priznam: pišem li da bih stekao nečiju naklonost, možda ljubav? Čak i kad opisujem stvari koje mi ne služe na čast, sitne gadosti, kad čeprkam po bolnim mestima i razgrćem naslage stida, zar ne kušam strpljivu ljubav koju tražim? Hoće li i to izdržati? Hoće li me i posle tih mučnih ispovesti voleti kao pre, ili, možda, još više? I dok kucam, moja pisaća mašina poput točkova vagona otkucava: volite me, volite me, volite me, volite me…

I baš ta ljubav, koja nam pruža osećanje da smo izuzetna čeda sreće, koja nas spasava i uliva nam nadu, odvodi nas izdajnički u zasedu. Zbog nje ćemo se odreći slobode i pristati na dirinčenje od sedam do tri, samo da je održimo nekako u životu.

Posle reči utehe obično nailaze suze, a ona se, opet, najlepše brišu poljupcima.

Gradio je godinama od krpica, otmenih mirisa, časova klavira i engleskog tu skupocenu devojku, baš kао što mnogi kolekcionari decenijama sakupljaju u potaji dragocene zbirke, živeći pritom kao puki siromasi.

Jer ako niste ništa značajno učinili u svom veku, dovoljno je već i to da ste uspeli da živite u Beogradu

Onda kada nas život natera da iz kuće iznesemo poslednje stvari i stanemo iznad njih dotučeni, najzad spokojni što niže ne možemo pasti i što nam više niko ne može ništa!

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.