Đorđe Balašević

Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad...
Proleće mi je uvek udaralo šamar, Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana, a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca, trpajući pune šake dijamanata u moje misli, jednostavno, kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa...
Ali Jesen me je najviše mazila...
Spuštala mi se na ramena nežno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišća, i učila me recima kojima se priziva tišina, i koje se (ako ih pravilno zamisliš), rimuju sa rominjanjem kiše, i slade pod jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena...

Jednom, kad je zadremala, preturajući joj krišom po recima, kao po tašni, slučajno sam nabasao na neke male, nepotrebne laži, i te noći je tamna senka slutnje prvi put nadletela moje snove.
Znao sam da to uzima jednom za uvek, Laž je teška droga, sa te igle se još niko nije skinuo...

Primetio sam tipa koji je nekako ostao da visi kad je Anamaria ustala, odavala ga je napadna spontanost, naglo je živnuo, usplahirio se, zverao levo desno, ali je usput vrlo vesto izbegavao upornu zasedu mog pogleda...

Pučina opustelog trga odjednom je potpuno sludela moj kompas, bio sam tako zagubljen da je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta?

I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Štedeći se...
Učeći se kako ću najbolje voleti nju... Kada je konačno nađem...