Alan Vots

Takvi instrumenti, kao i instrumenti jezika i misli, zaista koriste ljudima samo ako su oni budni – ako nisu izgubljeni u sanjarenju o prošlosti i budućnosti, već su u najbližem dodiru sa tim trenutkom iskustva gde samo stvarnost može da se otkrije: ovim trenutkom. Ovde je život živ, ustreptao, jasan i prisutan i sadrži dubine koje nismo ni počeli da istražujemo. Ali, da bismo to uopšte videli i razumeli, um ne sme da bude podeljen na „Ja“ i „ovo iskustvo“. Taj trenutak mora da bude ono što uvek jeste – sve što vi jeste i sve što znate. U ovoj kući, nema mesta za tebe i mene!

Ja sam depresivan i želim da izvučem „Ja“ iz ove depresije. Suprotno od depresije je ushićenje, ali, pošto depresija nije ushićenje, ne mogu da se nateram da budem ushićen. Mogu, međutim, da se napijem. To me čini divno ushićenim i tako, kad naiđe sledeća depresija, imam brz lek. Sledeće depresije su sklone da postaju sve dublje i mračnije, zato što nikad ne svarim to depresivno stanje i ne izbacim njegove otrove. Zato moram još više da se napijem da ih ugušim. Vrlo brzo počinjem da mrzim sebe što se toliko napijam, zbog čega postajem još depresivniji – i tako to ide.

Večni život se shvata kad poslednji trag razlike između „Ja“ i „sada“ nestane – kad postoji samo ovo „sada“ i ništa više.

Kad zadržavaš dah, gubiš ga – što smesta priziva staru i veoma zanemarenu izreku: „Ko želi da spase dušu, izgubiće je.“

Napisana je u ubeđenju da nema prikladnije teme u vreme kad se ljudski život čini tako neobično nesigurnim i nepouzdanim. Ona tvrdi da je ta nesigurnost posledica pokušaja da se postigne sigurnost i da se, suprotno, spas i duševno zdravlje nalaze u najradikalnijem priznanju da nama nikako nema spasa.

Spolja gledano, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge.

Spolja gledano, naš život je iskra svetlosti između jedne večne tame i druge. Ni razdoblje između te dve noći nije vedar dan jer, što smo sposobniji da osetimo zadovoljstvo, to smo osetljiviji na patnju – i, bilo u pozadini ili u prvom planu, patnja je uvek s nama.

Mi smo izgleda kao muve uhvaćene u med. Pošto je život sladak, ne želimo da odustanemo od njega, i, što se više uključujemo, postajemo sve zarobljeniji, ograničeniji i osujećeniji. Volimo ga i mrzimo u isto vreme.

Ljudska bića su izgleda kadra da budu srećna samo dok imaju budućnost kojoj mogu da se raduju – bilo to „srećno“ sutra ili večni život posle groba. Iz raznih razloga, sve više i više ljudi nalazi da im je teško da poveruju u ovo drugo. S druge strane, mana onog prvog je da je, kad ono stigne, teško dokraja uživati u tom „srećnom sutra“ ako nema obećanja da će ga u budućnosti biti još. Ako sreća uvek zavisi od nečega što se očekuje u budućnosti, mi jurimo neki san koji nam stalno izmiče van domašaja, dok budućnost i mi sami ne nestanemo u bezdanu smrti.

Raspad verovanja je došao kroz iskrenu sumnju, pažljivo i neustrašivo razmišljanje krajnje inteligentnih naučnika i filozofa. Pokrenuti zanosom i strašću za činjenicama, oni pokušavaju da uvide, shvate i da se suoče sa životom onakvim kakav jeste bez pustih želja. Ipak, uprkos svemu što su uradili da poboljšaju uslove života, njihova slika univerzuma izgleda ostavlja pojedinca bez krajnje nade. Cena njihovih čuda u ovom svetu jeste nestanak budućeg sveta, a čovek je sklon da postavi staro pitanje: „Kakvo će dobro doneti čoveku ako dobije ceo svet, a izgubi dušu?“ Logika, inteligencija i razum su zadovoljeni, ali srce ostaje gladno. Jer srce je naučilo da oseća da živimo za budućnost. Nauka može da nam, polako i nesigurno, dâ bolju budućnost –
na nekoliko godina. A onda će se, za svakog od nas, to završiti. Sve će se završiti. Koliko god dugo odlagali, sve što je sastavljeno mora i da se raspadne.