Mamen Sančez

On je bacio cigaretu u dvorište, obgrlio je rukama čobanina iz Safoka, a ona je osetila da grli hrast, bukvu s listovima požutelim u poznu jesen, i udahnula miris vlažne zemlje, divljih pečuraka, puštene stoke, cepanica koje gore.

Poljubac je bio od oraha i kestenja, od kuvanog vina, ognjišta s upaljenom vatrom. Mančego i Berta, lice i naličje, nokat i meso, u tom času su se setili kako zvone zvona Crkve Svetog Martina na dan svadbe. Kako odjek njihove zvonjave pada niz strminu dok se ne razbije o potok gde deca kvase stopala. I ukusa ribljeg paprikaša, na koji je pozvano celo selo, Berta nam se najzad udaje, iako ima

Veštica je, nema nikakve sumnje. Zapravo, sve one su veštice.

Najpre je nju izvadio iz kofera, čim su se zatvorila vrata sobe za momkom koji je doneo prtljag: paket umotan u svilenu hartiju u kome se nalazilo tih pet knjiga. I poređao ih je, kao i uvek, na noćni stočić, sklanjajući malo telefon i lampu, po strogom abecednom redu: Diras, Lorens, Miler, Nabokov i De Sad. Pet načina shvatanja ženske čulnosti.

Kad nije morala da ide na posao, ujutro se dugo izležavala u krevetu, zaboravljena od svih, opuštena kao mala devojčica, usamljena i srećna.

njenom slučaju samoća je bila svestan i dobro načinjen izbor.

– Zamisli – govorila je – na primer, da jedeš činiju žitarica ispred televizora i zazvoni prokleti telefon. Zar ne moraš onda da napraviš mesta na kauču tom nekom ko se pojavi u tvojoj kući, između tvoje kašike i tvojih usta, između tvog uva i kraja filma?

Otkako je došla u zavičaj, neprestano se smejala. Bila je kao biljka čije korenje je pronašlo vrelo podzemne vode i sad se hrani njome i raste.

Atikus je poželeo da ustane iz fotelje i prodrma oca kao kristalnu kuglu ne bi li već jednom počeo da pada sneg.

Duša ne poseduje težinu. Tu laž je izmislio neki holivudski producent da bi dao ime nekom filmu. Ne poseduje težinu zato što nije s ovoga sveta. Kao ljubav ili bol. To je sadržalac svih veličina zbog kojih ljudsko biće pomalo liči na Boga.

Drugi put je počinjao da je ubija malo-pomalo, udarao ju je, grebao, a ona je primećivala da joj duša izmiče kroz rane i da je lagana poput vazduha što ističe iz probušenog balona.