Vuk Drašković

Tamo gde ćemo stići svi, bežali ili ne bežali, jer nam se smrtna kazna ne izriče danom rođenja, nego u trenu samog začeća. I ta kazna, samo ona, izjednačava sve ljude.

Amerikanci su govorili o ustaškom genocidu… baš su insistirali na toj formulaciji. Četnike nisu spominjali. A Francuz je, zamisli, rekao da Evropska zajednica, u koju su nas namamljivali, počiva na antinacizmu, ali da žigoše i zločine komunizma.
– Majku ja njima svima, da prostite! Komunizam je slomio Hitlera, Crvena armija spasila je i Evropu i ceo svet od nacističke pošasti.

– Ima, ima, o tome ću i da pišem. Vi, eto, imate gustu i čekinjastu kosu, tvrdo usađenu u tkivo. Takva je kosa i ministra vojnog i načelnika Generalštaba. To je kosa Karađorđa. Ona kazuje o prekom i odlučnom karakteru. Takve vođe ne oklevaju, preziru strah, seku sumnje i prepreke… Pašić jeste bio mudar, ali spor, uvek sumnjičav i oklevalo. Lukav i prepreden. Taj nikad nije žurio i presecao naprečac, preko kolena. Toga je soja bio i Miloš Obrenović… Srpskom karakteru ne dopadaju se takve vođe. Nije slučajno što ih neće ni gusle… Vi, dragi druže predsedniče, imate kosu Karađorđa, a lukavost… da, da, upravo lukavost, Nikole Pašića i knjaza Miloša. Pravi vožd u pravom vremenu

„Danas rasteš samo iz krvi najboljih, što su maču dali svoja tela spravna, blešteći u duhu i u čistoj volji, božanstvena, sveta, zemljo pravoslavna.“

Moj cilj je, gospodine Radiću, da Jugoslavija bude balkanska Amerika. Da svak bude ono što jeste, i Hrvat, i Srbin, i Nemac, i Arbanas, i katolik, i pravoslavac, i musliman... ali da bude i Jugosloven. Da mu pripadnost takvoj državi bude glavna nacija i glavna vera. Možemo li, gospodine Radiću, imati takvu Jugoslaviju?
– Takvu, samo takvu, ili je neće biti, neće zaživjeti i preživjeti. Divno je imati Ameriku za uzor, ali Amerika nije unitarna, ona je savez država.
– Ali, gospodine Radiću, američke države nisu ni plemenske, ni nacionalne, ni rasne, ni religijske. U tome je snaga Amerike.

To je narod koji je, svojom istorijom, osuđen na patnju – govorio je. – Narod sjajnih umova i robovskog mentaliteta.

Narod koji je, uvek, obožavao tirane, a nadu i spas tražio samo u Bogu.

Zašto ste tako snuždeni, Vaše visočanstvo? – upita pukovnik Damjanović. – Zašto se ne radujete pobedi?

– Kakvoj pobedi, Jevreme? – zastade on. – Mi smo biološki osakaćeni. Više od milion mrtvih, izgubili smo gotovo polovinu pušci doraslih muških glava, možda i celu trećinu naroda – uzdahnu i ubrza korak. – Zemlja nam razorena, opljačkana i opustošena. Od Skoplja do Beograda, kuda sam prošao, samo jad, smrt i glad. Ko će da ore, da seje, da žanje? Ostalo nam selo i bez stoke, nema više ni konjâ – opet zastade. – Znaš li, Jevreme, da sam zamolio Francuze... strašno, teško mi je da to i tebi kažem. Hiljade naših invalida iz njihovih bolnica uskoro će krenuti u Srbiju

Molio sam Francuze da puste samo one koji imaju noge, jer konjâ za invalide bez nogu mi nemamo.

Jedna bi polagala zakletvu meni, a druga nekakvom Narodnom vijeću u Zagrebu.