Etgar Keret

kod mog sina, kome su dve nedelje: u njemu nema ni grama morala, ni mrvice. Boli ga uvo za rasizam, nejednakost, ravnodušnost, globalizaciju.

Ako su već priče u knjigama čista fikcija, zašto bi posvete bile prave?

Kad sam ga upitao da li, po njegovom mišljenju, priča ima neku pouku, rekao mi je da verovatno ima, ali on ne zna tačno koju.

I dan-danas, čim čujem nemački, odmah se nakostrešim.

Sve je počelo od jednog sna. Mnoge nevolje u mom životu počele su od sna.

– A to, kao, pomaže?

– Čini čuda – uverava me Uzi. – Pomoći će ti i u snu i na javi. Ruku na srce, ne garantuje da nećeš biti izbeglica, ali barem ćeš biti izbeglica s dubokim džepom

obojica smo neurotični Jevreji koji vole da izmišljaju priče i godinama plovimo u gondoli sa probušenim dnom.

– Nije važno odakle dolazimo – namigne mi – važno je kuda putujemo.

Svašta smo već preživeli zajedno – bolesti, ratove, terorističke napade, pa ako nam je sudbina sada namenila mir, i to ćemo preživeti.

– Volim da donosim odluke, što se kaže, kad nemam šta da izgubim.