Olja Petronić

Vratila se kod Harua kao što se čovek vraća kući. Iz svoje sobe zaklela se na vernost izmaglici koja se uspinjala prema planinama, prema nebu od monsuna, prema riđem mesecu. Zaspala je teškim snom, nakratko se probudila, potražila mesec kroz prozor, pronašla ga, riđeg i ogromnog, izbrazdanog mračnim granama.

Bilo je lepo vreme, krupna čaplja lenstvovala je u uvali zaštićenoj ševarom, šetači su prolazili. Ubrzo se obale povećaše, peščana staza postade šljunkovita, divlja trava na povetarcu poprimi gracioznost perja. Nešto se prevrnulo. Pomislila je: ko ikada otkrije svog oca kroz dete koje je bio? I, iznenađena i uznemirena, a i zgrožena, oseti blagodat.

Zidovi nisu ništa bez vrta, a ljudsko vreme bez večnosti darivanja.